Surove Strasti

E149 – Ekrem Dupanović – Najveći intervju s legendom regionalnog marketinga

Ekrem Dupanović je jedan od najpoznatijih, najproduktivnijih, najdugovječnijih i najomiljenijih marketinških stručnjaka u regiji, legenda u svom poslu kojeg je započeo prije više od 50 godina. Ponekad se čini da svi u industriji marketinga znaju Ekrema ali i da on poznaje sve. Izuzetno je draga osoba, vrsni networker i upoznavatelj, a njegova iskustva su opsežna i predmet višestrukih priča. Ekrem danas stoji iza popularnog portala Media Marketing, jedan je od pokretača BalCannesa, sa skoro 70 godina je još uvijek aktivan i kaže da je najkreativnije desetljeće pred njim.

Epizodu objavljujemo malo izvanserijski danas, 30.9.2019. koji je odabran za Svjetski dan podcasta – što ima smisla i zbog malo neobičnog sadržaja i zbog važnosti gosta (hvala Vesni, suradnici na brojnim epizodama na tom prijedlogu)!

S Ekremom smo napravili intervju još davnog 19.8., ali kako je to bio prvi dan u nepoznatom studiju i s nepoznatom opremom, audio snimka je nažalost iznimno loša. Da bi ipak sačuvali što je rečeno, napravili smo potpuni transkript ovog intervjua (koji je ispao dugačak 24 stranice), te ga donosimo ovdje na kraju teksta. Ako netko ipak želi poslušati taj originalni intervju, što ne preporučamo jer snimka je vrlo loša, audio zapis je ovdje:

Novi intervju smo snimili za vrijeme trajanja Weekend Media Festivala 2019, i to stjecajem okolnosti i zbog obaveza svih uključenih, snimali smo ga blizu ponoći, u istoj zgradi gdje je počeo glavni party, opet sa slabo testiranom opremom, pa se dio te atmosfere čuje i u snimci – srećom daleko je bolja od prve snimke.

Za detaljan transkript zaslužna je naša suradnica Jelena Kišiček. Nije joj bilo lako, no motivaciju za “Najvećim Ekremovim intervjuom”, održavala joj je inspirativnost i vrhunski storytelling ovog posebnog gosta Surovih Strasti. Jelena, HVALA TI!

Popis tema novog intervjua (koji je objavljen kao epizoda podcasta) je:

  • 3:55 Putovanje koje me napravilo zrelijim čovjekom
  • 7:55 Na festivalu žiri mora zasjedati uživo, a ne glasovati online
  • 11:40 Kako sam se izborio za vizualni identitet Bore Ljubičića
  • 14:03 Volim držat konce u svojim rukama, antitalent sam za timski rad
  • 16:29 Što sve radim ovih dana? Režem i smanjujem biznis za iduću godinu
  • 20:14 Fakultet nije bitan, bitno je što znaš i što hoćeš
  • 24:48 Danas ne možeš poduzetniku prodati svoju potrebu za plaćom, možeš mu prodati samo vrijednost koju mu nudiš za plaću koju od njega očekuješ
  • 28:46 Nisam se nikad u životu imao potrebe predstavljati
  • 32:17 O padu motivacije
  • 34:40 Teško se odreći projekta koji ne ide prema zamišljenom cilju
  • 35:52 Kad te pukne ideja
  • 38:26 Ne pamtim loše situacije, one ne vrijede
  • 42:22 Susreti s ljudima
  • 45:18 Ne odbijam ljude, ali ni oni ne odbijaju mene
  • 49:40 Kako reagiraš kad netko izbjegava plaćanje? Nema toga…
  • 51:29 Treća sreća?! Dvaput je dosta!
  • 52:04 Najbolja knjiga za apsolutno sve

A svakako pročitajte i transkript “starog” intervjua koji slijedi.

Ekrem Dupanović – transkript intervjua za Surove Strasti 19.8.2019.

Saša: Evo danas imamo jednog posebnog gosta koji je došao skoro samo zbog nas iz Sarajeva.

Voras: Cijenimo to.

Ekrem: I to usred Sarajevo Film Festivala.

Saša: Evo, to je, to je commitment.

Ekrem: Dakle, da sam bilo gdje trebao da odem, ne bih, u vrijeme SFF, to uradio. Ali ne znam zašto tebi nisam htio.

Voras: Izgleda opasno. (Smijeh)

Ekrem: Ali poziv je izgledao srdačan pa evo.

Saša: Po preporuci Roberta Petkovića, dolazi nam Ekrem Dupanović iz Sarajeva, Media Marketing. Neki dan sam baš naišao na jedan video clip na Facebook-u od jednog drugog podcasta. I baš je bio gost u jednom podcastu Grand Cardone. I Cardone je postavio jedno pitanje voditelju koje je glasilo, ono, pričamo o milijun dolara, ali da li bi radije imao milijun dolara ili milijun prijatelja koji te mogu pogurati. A čitajući tvoju knjigu Hotel Jugoslavija, ja imam dojam da si ti bliže tome da imaš milijun prijatelja.

Ekrem: Pa je sigurno, a i jutros sam čuo na drugom programu Radio Zagreba “bolje cijeli život biti milijoner nego sedam dana kokuz” (smijeh)

Voras: To je Alan Ford jel?

Ekrem: Pa otprilike.

Saša: Na početku tvoje knjige sam primjetio neke obrasce, ne znam da li si čuo za Social Engineering?

Ekrem: Ne.

Saša: Social Engineering – ono kako utjecati na ljude preko telefona, osoba, kako doći do povjerljivih informacija… Fascinantna mi je tvoja priča kako si uspio doći do kontakta, da ti se javi direktor, jel to bila neka gradska služba?

Ekrem: Gradskog saobraćaja.

Saša: E tako.

Ekrem: Za tramvaj.

Saša: Htio si marketinški nešto progurati. Nisi uspio doći do tog direktora. I pokušavao, pokušavao, pokušavao, nije išlo. I uzeo si kartu do Beograda, samo iz tog razloga da ga uspiješ dobiti. Jel nam možeš malo ispričati kako je to bilo?

Ekrem: Kao sad u Zagrebu, za podcast… da, to je bila priča iz Malog pozorišta iz Sarajeva gdje su danas afirmirani glumac Zijah Sokolović i Josip Pejaković bili nezadovoljni kao mladi glumci. Stalno imali neke uloge nekih društvenih budala, nekih tako … znači smiješne uloge. A oni su smatrali da su ozbiljni glumci. Onda je tada mladi redatelj Dubravko Bibanović rekao pa ajmo napraviti predstavu u tramvaju. Nije bitan tekst. Pa je ovaj odabrao Maldororovo pjevanje pa je grofa De Lotramona pa je onda to preveo „Maldororov tramvaj“ .

Voras: Čekaj, to je predstava u tramvaju?

Ekrem: U tramvaju. Kasnije ću ispričati šta je bilo prije godinu dana od tad. Nisam uspio nikako doći do direktora gradskog saobraćaja.

Saša: Koliko si puta pokušao?

Ekrem: Pa jedno 20-30 puta sekretarica mi je već — “kaže dobar dan, nema ga, nemojte više zvati” i tako. A pošto se primicalo vrijeme te predstave, ja sam… 2 mjeseca prije toga je otvoren u Beogradu Hotel Jugoslavija, to je bio ulazak kapitalizma na velika vrata u središnju Jugoslaviju. Prvi hotel u delux kategoriji. Ja sam igrom slučaja bio već gost u hotelu. I znao sam da iz sobe nema direktno telefon, već moraš nazvati centralu reći broj koji ti treba i uglavnom, oni nazovu i kažu “dobar dan, ovdje Hotel Jugoslavija, treba vas naš gost …” i tako dalje. Onda sam skonto da mi je to jedina šansa da dođem do Izeta (direktora). Sjeo sam navečer na voz. Otišao u Beograd. Uzeo taxi sa stanice. Otišao u Hotel, uzeo sobu, okrenuo telefon. Čovjek mi se javi iste sekunde, ja mislim da je bio u stavu mirno jer ga zovu iz Hotel Jugoslavije. I rekao mi je, naravno, dobio sam termin sutra u 11 za sastanak kod njega.

Saša: Koliko si bio u sobi 10,15 minuta?

Ekrem: 10 minuta. Sišao na recepciju, rekoh naplatite račun. Kaže gospodine tek ste ušli. Ja, reko, ne dopada mi se soba (smijeh). To je tad bilo, ono, vrhunska drskost. — istim taksijem se vratio, istim se vozom vratio.

Voras: Nekad je bitno i gdje si, a ne samo tko si i koga znaš.

Ekrem: A znaš kako ide danas, otprilike, kompanije jednostavno propisuju određenu moć. Kaže meni žena: Da u nekim gradovima mogu biti samo u određenim hotelima — to se poštuje.

Saša: Svaka čast za predanost. Jesi li ikada imao neuspjeha? Kad si si nešto zacrtao da do nekoga uspiješ doći, a da ti nije uspjelo?

Ekrem: Teško. Teško da bi se mogao sjetiti. Vjerojatno je bilo.

Saša: Stvarno je preporuka da se pročita knjiga Hotel Jugoslavija. Iz razloga jer stvarno se dobije dojam kroz tu knjigu, da ako si nešto naumio da si to i stvarno postigao. Nisi birao načina.

Ekrem: Čuješ, kad sam gledao utakmicu Liverpool-Barcelona. Uzvratnu utakmicu kad je Barcelona završila sa onim 4:1 iz Barcelone. Ako si primjetio u svečanoj loži Salaha koji nije igrao tu utakmicu jer je bio povrijeđen. On je imao majicu sa porukom igračima “Never give up” – nikad ne odustaj.

Sad smo imali, krajem juna, 70 mladih lidera komunikacijske industrije Adriatic regije. Svima smo poklonili … uradili smo tu istu majicu sa tim natpisom. Svima smo poklonili. Ja sam imao uvodno predavanje sa porukom “nikad ne odustaj”.

Saša: To je nekako tvoj moto, bi ja to tak’ zaključio, koji postoji od tvojih tinejdžerskih godina?

Ekrem: Da.

Saša: Recimo, meni je fascinantna bila priča iz knjige kako si uspio doći do Richarda Burtona, koji je glumio Tita u “Sutjesci”.

Ekrem: Nije nitko mogao do njega doći.

Saša: Koliko si imao godina, dvadesetak, jel tako?

Ekrem: 22.

Saša: 22 godine. I nitko od novinara nije uspio pristupiti Burtonu. Ti si uspio.

Ekrem: Nitko, nitko. Milutin Čolić, tada čuveni filmski kritičar “Politike” i osnivač filmskog festivala “Fest”, u Beogradu je bio 15 dana na snimanju “Sutjeske”. Nije se mogao primaći Burtonu na 100 metara. Onda je demonstrativno napustio snimanje filma, doživio je potpuni neuspjeh. Ja kad sam došao na Tjentište razgovarao sa šefom press centra. On mi je rekao “pazi, ja nisam došao do Burtona, nećeš ni ti, kaže, garant. Ako ti treba intervju sa njim, ja ću izmisliti neka pitanja i napisati neke odgovore.” Ja sam reko ne. Ja hoću da ga slikam. Tad sam ja vodio marketing — lista Spektar u Sarajevu. I htjeli smo prvi broj, kad smo ga odštampali, htjeli smo raditi plakate. Plakat je tada bilo glavno komunikacijsko sredstvo u Sarajevu. Međutim, Gradski komitet nam nije dao budžet za to, i odmah sam… A na zadnjoj stranici smo imali oglas Jugo banke. Onda je moja ideja bila da odem na Tjentište, da uvalim Spektar Burtonu u ruke. I da ga Burton otvori i da ga čita. I onda se vidi ona zadnja strana pa će onda Jugo banka platiti plakate. I ja sam to jedino mogao uraditi na način da zaista, da Burtonu uvalim Spektar u ruke. I kad mi je Džamil rekao da nemam šanse, ja sam mu rekao samo ti mene — odvedi sutra i pokaži mi gdje je snimanje.

Kad smo došli do seta, ja sam se popeo na jedno drvo. I sa drveta osmatram, cijeli dan, raspored snaga. Jer obezbijeđenje je bilo jako. Imao je neke gorile sa sobom koje je doveo iz Los Angelesa. On je imao tu jedno naselje kamp kućica. Njegovi kuhari koji su došli iz Los Angelesa. Njegov prostor za odmor. Njegova kamp kućica gdje je dolazila Liz Taylor, s kojom je tad bio u velikoj ljubavnoj vezi. Svakih 15 dana dolazila na Tjentište, boravila po par dana sa njim.

I,  pošto nisam taj prvi dan ništa pametno zaključio onda sam se i sutra popeo na isto drvo. S tim što sam ponio kesu sendviča sa sobom. Prvi dan sam, u jednom trenutku bojao se, da ću od gladi pasti. I onda sam vidio, u stvari, da se jedino Burtonu može priči kad ruča. One njegove gorile ručaju jedno 50 metara daleko od njega. A sa njim ruča Jasna, njegova prevoditeljica koju ja znam sa —- Indexa. Ja sam onda navečer Jasni rekao:

“Vidi, Jasna, sutra kad sjednete ručati, ja skačem. Za to vrijeme ti njemu reci o omladinskom časopisu.”

Ja sam pročitao, pred njegov dolazak u Jugoslaviju, da je on malo zabrinut za jugoslavensku omladinu, na koju se išlo čizmom. I onda sam skonto da će priča o omladinskom časopisu kod njega proći. Tako da, onog trenutka kad su sjeli da ručaju, ja sam skočio s drveta. I prilično tresnuo nezgodno, tako da je i on skočio. (smijeh) Onda su one njegove gorile potrčale prema nama. A njemu je Jasna u međuvremenu rekla o čemu se radi tako da je on njih zaustavio rukom.

Saša: Ne, ovo je stvarno fantastična priča.

Ekrem: Ali onih dana…

Saša: Da li bi odustao da nije bilo te kolegice koja zna?

Ekrem: Pa… tražio bi vjerovatno neki drugi način.

Ekrem: Ne bih odustao, neki bi drugi plan izmislio. Vidi, ali koliko god je bilo za to sve bitno to što sam ja skonto, i njegovo je bilo jako važno. Jer, kad sam mu rekao šta želim, on je rekao da ima da snimi još dva kadra za Stipu Delića redatelja i da će onda, ovaj, … I ja sam mislio da me lagano otkačio. Ali ja sam sad u setu. Sad nema, ne možeš zoljom odatle izbaciti. I to je bogami potrajalo jedno dva sata. Nešto iza Tita je trebalo da se vidi. Tamo na trećem vrhu onih planina oko Tjentišta, neki dim od bombardovanja njemačke avijacije, pa nešto veze sa pirotehničarom, oteglo se… Al kad je završio, rukovo se sa Stipom Delićem, okrenuo se ovako, uradio prstima i reko “Špektar špektar”. I onda ga je sat vremena ovaj — fotograf maltretiro. Jer je zvanično iz tog filma to bila prva prilika da ga slika onako kako on želi. Pa on čučni, klekni, nišani, skini šinjer, obuci šinjer, stavi Titovku, nasloni se na drvo… pa je Burton na kraju rekao “radio sam više za vas nego za gospodina Delića”

Voras: (smijeh) al dobro, odlična je priča. Ja bi pitao nešto drugo, za ekipu koja je možda malo mlađa, kako bi ti sebe predstavio?

Ekrem: (tišina) hm… neka vrsta budale (smijeh). Pa vidi ovaj, različita su mišljenja o meni… Ljudi koji su pročitali knjigu Hotel Jugoslavija… Ali ono ja volim posao koji radim. Znači, iduće godine je 50 godina kako sam ja u oglašavanju. I ako je istina da ako radiš ono što voliš, ti u stvari ništa ne radiš, onda ispada da se ja 50 godina zajebavam. Da ne radim ništa.

Voras: To je super.

Ekrem: — Imam strast prema tom poslu. Iduće godine ću napuniti 70 godina. Mnogi moji vršnjaci su u penziji. Ja i dalje radim 10-12 sati dnevno i beskrajno uživam. Ja i ne znam šta bi drugo radio da to ne radim. Tako da ne znam kako bih se opisao.

Voras: Znači oglašavanje?

Ekrem: Da.

Saša: Ja sam čuo zajebancija, zajebancija.

Voras: Jel oglašavanje u tvom kontekstu zajebancija? Mislim, u smislu kreativnosti, u smislu isprobavanja …

Ekrem: Oglašavanje je ozbiljan posao, al ak’ se ne zajebavaš onda ne’š nikad napraviti dobar posao.

Voras: Ok.

Ekrem: Oglašavanje je vrlo ozbiljno…Komunikacija, kompanije ulažu velike budžete u komunikaciju i tako dalje. Ali ako nemaš neku otkačenu ideju da, ako nisi ono ovaj, ne ide, ne ide, tako da mislim, da je, da.

Saša: Ti si zapravo prošao sve medijske formate, jel tako? Znači od studentskih listova, radija, … sa televizijom si imao veze?

Ekrem: Da, još jedino nisam snimio film nego ga završavam.  Snimam jedan film, to je sasvim slučajno se dogodilo. Ali, ovaj, mi pravimo nacionalni festival oglašavanja. I onda su me iz Agencije “Kunis” koja za nas radi Event menadžment pozvali jedan dan, da pogleda jedno bivše kino u Sarajevu koji oni predlažu kao fenomenalan prostor da tu napravimo svečanu dodjelu nagrada. Tako ujutro ja pravim doručak za familiju, jer ja sam kuvar u kući, i kontam ono a dobro kad idemo u kino što ne napravimo festival kao film.

Voras: Festival kao film?

Ekrem: Je, festival kao film. I tu ja odlučim da mi, prvi na svijetu, napravimo jedan festival reklama u filmskom formatu. Pošto je sve ono što će na festivalu biti prikazano početkom 12. mjeseca, ustvari je produkt onoga što se događalo u industriji u godinu dana. Onda smo snimali sve. Snimili smo i Play Media List i …

Saša: Mhm, da.

Ekrem: Kao jedan od događaja koji se desio, i tako. I sad snimamo. Snimamo i SFF kao jedan dobar sponzorski projekat. Što se također tiče komunikacija. I desit će se to da ja, iduće godine kad mi pada 50 godina u profesiji, malo ohladim, malo pređem iz operativnog da se povučem malo u stratešku funkciju. U firmi sad stvaram tim koji će preuzeti operativne poslove. U jednom trenutku kad sam, ovaj, razmišljao o tom filmu, skonto sam, ako ja na neki način privodim kraju, a počeo sam sa filmom na snimanju filma “Sutjeska” zatvaram ovaj dio svoje životne priče sa filmom… ništa nije slučajno u životu. Ništa se ne događa slučajno. Neka je sila odozgo. Mi sad s tim uopšte s tim novim okvirom… Ja ću bit ponosan na taj film,p. Bit će i u Zagrebu premijera, na početku iduće godine.

Saša: Ja bih, možda onak ne znam, ja bih da se vratimo na onaj dio zajebant, da si ti u poslu, ti me ispravi, da si beskompromisan?

Ekrem: Pa jesam, ovaj, u smislu da ništa nije —

Saša: Tvrdoglav? Da, nema ne. Jel kad promijeniš mišljenja?

Ekrem: Teško. Jako teško.

Saša: Pod kojim uvjetima promijeniš mišljenje?

Ekrem: Čim sam ulazio u neke vrlo rizične situacije, zato što nisam htio da poslušam nikoga. Kćerka mi je danas ovako najozbiljniji savjetnik. U smislu ako Asja kaže da nešto ne ide, onda ne ide. Ona je autoritet. Inače sam dosta, inat tjeram. Što mi više ljudi kaže da nešto ne može proći, ja tim više idem u to da pokažem da može.

Saša: Tu mi pada na pamet situacija, isto iz knjige, gdje si imao zapravo 35 ili 37 godina, i radio si još na Radio Sarajevu, i praktički ti si od 11 ujutro bio slobodan. Jel tako?

Ekrem: Da.

Saša: I dao si otkaz iz razloga jer ti je bilo dosadno ili?

Ekrem: Pa… vidi ovaj ja sam …

Saša: Unatoč tome što si imao bolje uvjete, bolju plaću.

Ekrem: Nije, nije, ne ne ne. Nije bila plaća. Nije bila plaća uopšte u pitanju. Ja sam razgovarao sa svojim direktorom u Radio Sarajevu, koji me je ubjeđivao da je on svjestan da ja vrijedim više nego što je moja plata. Al’ tad je bio sistem uravnjilovke. Dijele se plate, nahvale te da si bio fenomenalan, ali svima isto. Ja sam reko da sam ja spreman raditi za upola manju platu, ali da mi daju posla da radim 8 sati. Jer sam izvodio kćerku iz obdaništa u šetnju sa 35 godina, kad mogu pomjerat brda. Pa sam reko sebi, ovo ću raditi kad budem imo unuče, jebote.

Saša: Što je zapravo onak, mogli bismo reći, bi bio za mnoge san da imaju 35 godina i da su u 11 ujutro slobodni.

Ekrem: Da ne rade ništa. Ja bi bio spreman raditi za upola manju platu. Meni tada plata nije bila problem. Otvorili smo supruzi kozmetički salon koji je jako dobro radio. Tu je bilo para. Ja sam imao dosta honorara. Radio marketing projekte po nekim sarajevskim poduzećima. Meni pare nikad nisu bile problem. Ni cilj ni problem. Kad ih nemaš, zaradiš. To je najjednostavniji recept da dođeš do para. I nismo se uspjeli dogovoriti. Ja sam otišo. Ja sam otišo poslije 15 godina sa Radio Sarajevu, koje je bilo moja najveća ljubav. Ja kažem, ako ima Boga, ja ću skončat na nekoj maloj privatnoj radio stanici — Radio je moja velika ljubav.

Saša: Zašto?

Ekrem: Zato što ti… Što je najjednostavnije na radiju realizirati sve ideje. Ti danas, ako hoćeš nešto da uradis na televiziji, tebi treba minimum ekipa od 10 ljudi. Pa dok njih skupiš pa dok se sve pokopča. Mi sad odavde, sad možemo iz vašeg studija mobitelom javiti radio stanici ABC u New York i emitovati program. Mene su na radiju odusevljavale dvije stvari. Prvo, jednostavnost radija. A drugo, po meni je radio najvizualniji medij koji postoji.

Saša: Najvizualniji mediji, audio je najvizualniji?

Ekrem: Dakle, svi ljudi koji će slušati ovaj podcast, pokušat će da zamisle, ako nas ne znaju, kako izgledamo mi, kako izgleda studio u kojem radimo, kako… Znači, non stop će pokušati da nas vizualiziraju. Ti gledaš televiziju, malo stvari zapamtiš jer te slika privuče. Zapostaviš tekst, zapostaviš titl, zapostaviš sve živo. Radio je …

Voras: Mozak ti toliko ne radi kao kad čitaš knjige ili slušaš radio.

Ekrem: Ja mislim da je to fenomenalna prednost radija. Radio je najjednostavniji mediji. Možemo uraditi sve ono … U tisku moraš tiskara, moraš prijevode, moraš ovo ono, televizija… Mi sad da okrenemo broj telefona u Chicagu i kazemo evo …

Saša: Da, da. Kak ti je palo na pamet da napišeš knjigu? I napraviš zbir svih tih priča. Tih nevjerojatnih al’ fakat nevjerojatnih priča. Po meni, po mojim kriterijima, to je stvarno blago za nekog pa tko se želi, tko će se htjeti u budućnosti baviti komunikacijama.

Ekrem: Ja sam zbog mladih ljudi uradio, pokušao da prenesem svoju strast na njih.

Saša: Moramo naglasiti da ti nisi imao cilj zaraditi od knjige, jel tako?

Ekrem: Ne.

Ivan: Jel se može na našim prostorima, što bi rekli, uopće zaraditi od knjige?

Ekrem: Zavisi od knjige, može. Ja sam odštampao 1500 primjeraka knjige i to je otišlo za nekih 15-20 dana. I mislim da napravim još jedno izdanje iduće godine jer je knjiga završena 1997. godine. Sad bih je dopunio do današnjeg dana i u povodu 50-godišnjice i tako dalje. A knjigu sam napisao zato što sam došao do jednog istraživanja koje su radili, za Hrvatsku Ipsos a GFK za Srbiju. I oba dva istraživanja su imala isti rezultat. Mladi ne žele raditi u oglašavanju. Smatraju da je oglašavanje agresivno, da laže, da reklame nisu istinite. Završavaju škole a neće da rade u industriji. Onda sam poslao mail, pošto znam sve agencije u regiji, poslao sam mail, i reko pitao – da li vi, u svojim agencijama prepoznajete neke mlade ljude ispod 30 godina koji pokazuju neke liderske sposobnosti, ono da su spremni preuzeti odgovornost za razvoj ove industrije u budućnosti. Onda smo dobili 57 sjajnih aplikacija. Oni govore, naši klijenti u agencijama osvajaju nagrade na prestižnim festivalima i tako. I onda smo objavili u 57 dana, dan za danom, intervjue sa tim mladim ljudima i to je jako odjeknulo u industriji. Onda je industrija počela malo više da se bavi mladim ljudima i tako. Onda smo nakon te serije intervjua okupili te mlade ljude u — kući na Ravnom Brijegu i doveli im stare iskusne lidere. Tako da su 4 dana ovi prenosili na njih, to je bilo fantastično. Oni su tad formirali svoju grupu na Facebooku, koja je dan danas aktivna. Onda smo ponovo zatražili prije godinu dana od agencija to. Dobili smo negdje 90 i nešto aplikacija i sad idemo sa tim intervjuima. Pokrećemo portal koncem 10.og mjeseca isključivo posvećen mladim liderima. A sad smo ih skupili na Japodskim otocima kod Bihaća 4 dana i bilo je stvarno fantastično.

Saša: Super.

Ekrem: Sad bi se želio posvetiti tim mladim ljudima jer ja ima osjećaj da su oni — malo ko roblje. Možda je grub izraz, ali pokupe ih i odmah ih bace u vodu. Odmah trče sa pitcha na pitch, odmah kreiraju nove kampanje, nemaju vremena da se posvete sebi, nemaju vremena …

Voras: Što to znači posvetiti se sebi?

Ekrem: Pa posvetiti se sebi, to znači malo istraživati industriju u kojoj radiš, vidjeti gdje si i gdje bi želio biti, kako doći do toga gdje bi želio… Svoju viziju neku napraviti. Kako postati dobar član jednog tima, …

Voras: Znači malo razmišljati o onome što rade?

Ekrem: Naravno, imati vremena …

Voras: Umjesto da mehanički radiš.

Ekrem: Meni je sada, kad o ovome govorimo, kad razmišljam o svom životu, kad bacim pogled u nazad na ovih 50 godina… Recimo to je bio moj problem. Ja svih ovih 50 godina nikad nisam stao na loptu, rekao “stani, pogledaj malo, razmisli”. Da sam ja prije 30 ili 40 god, da sam svake 3 godine uzimo sebi 15 dana… Pazi ja nisam na godišnji odmor išao.

Saša: 49 godina nisi išao na godišnji?

Ekrem: Ne, nije 49. Ali recimo tih 15 godina dok sam radio na Radio Sarajevu, ono što sam bio, 5 puta na godišnjem. Mislim meni je odmor rad. Ja i kad radim 15 sati dnevno, ja se beskrajno odmaram. I uživam u tome. I žao mi je da nisam imao te neke pauze kad malo bi se posvetio sebi …

Voras: Što misliš što bi dobio s tim?

Ekrem: Pa vidi ovaj… Više bi zaradio…

Voras: Na drugim poslovima ili?

Ekrem: Pametnije bi radio, mada se ne žalim. Ja sam zaradio u životu sve što je meni trebalo. Ali mislim da bi dobio malo više na kvaliteti, znaš… Bilo je nekih puno improvizacija u životu. Nekih projekata koji su mogli biti mnogo bolji da sam imao vremena da o njima razmislim. Ne znam konkretno, ali bi bilo bolje.

Voras: Ali šta te onda sprečavalo da to razmisliš, ili da malo staneš na loptu? Inercija ili?

Ekrem: Non stop rad. Non stop rad. Ja, recimo, nisam stigao da uzmem — zato što… Ja sam se tako i zaposlio na Radio Sarajevu. Kad je, mene je… Ja sam vjerovatno jedan od rijetkih ljudi koji sam radio, zaposlio i bio —- jer sam radio savršeno. Ali me je direktor jednog dana pozvao i rekao “vidi, ti sjajno radiš, ali kaže ti koliko radiš, ti nikad nećeš završiti fakultet. A bez tog fakulteta nikad se nećeš zaposliti. Onda mi je ponudio jedan posao u Reklamnom programu da mi odmah isti dan otvori radnu knjižicu da mi prede —

Saša: Inače, Ekrem i ja smo tehničari elektrotehnike…

Ekrem: Da…

Saša: A Voras je doktor (smijeh)

Voras: Ako budeš, recimo sada mogao malo više pričati o tome, kada imaš iskustva, kada imaš godina, što bi se dogodilo – što misliš da bi se dogodilo u ono vrijeme kada nisi tih 15 godina stajao, kada nisi razmislio o tome, što bi se dogodilo kad bi stao?

Ekrem: Ništa. Imao sam ja jednu situaciju… Ja sam se oženio 1977. godine. To bi moglo bit’ ‘78., kad idem prvi put sa suprugom na godišnji odmor. I noć prije zadnjeg dana pred odmor, ja sam napravio jednu listu. Dobro se sjećam, 98 stvari koje moram završiti prije godišnjeg odmora…Dobro, to su bile sitnice, danas to ne bi bio nikakav problem, sad već peglam, sad već — I krenuo sam ujutro, ovaj, na posao. Bio je august i prolazio pored Skenderije u Sarajevu. Koja ima jedna velika bašta. I pozvao me direktor Skenderije. Sjedili su oni, da doručkujem. I hajde, hajde, hajde, i ne mogu jao ja… — Ne mogu čekam ono svoje… I hajde, hajde, hajde i sjednem ja sa njima. Dođe doručak, krenu pive… Do 6 sati navečer smo mi sjedili. Ja sam se ubio od alkohola. Mene su odveli kući. Kad sam se takav pojavio pred ženom, žena kad nije pala u nesvijest.

Voras: Dan prije godišnjeg, ha?

Ekrem: I otišao sam na godišnji. Vratio se sa godišnjeg. Radio Sarajevo i dalje stoji na istom mjestu. Nitko nije… Kad sam ušao u kancelariju, svima je bilo drago da sam se vratio. Nitko nije imao nikakvih problema. A ja sam mislio, ako ja ne završim tih 98 stvari, nastat će problem. Znači ništa se ne bi desilo. To sam možda samo ja mislio da bi …

Voras: E a što si mislio?

Ekrem: E šta sam mislio… Mislio sam da dan traje 48 sati, a ne 24 sata. Da ja barem 24 sata trebam raditi, i onda mogu 24 sata —

Saša: Jel bi danas možda promijenio neka svoja uvjerenja?

Ekrem: Ne. Uvjerenja ne bi promijenio. Ali bi promijenio možda način rada, možda …. Pisao sam, baš prije 3 dana, o tome u svom dnevniku. O tome da sam vodio dnevnik rada zadnjih mjesec dana da bi vidio gdje gubim vrijeme. Jako puno vremena trošim… I onda sam rekao da vjerovatno sa godinama čovjek postaje ono mudriji. Možda sam danas malo mudriji. Ne malo, nego sigurno. I hrabriji, znaš. Hrabriji u smislu da ja nemam danas čega da se bojim. Ja sam se možda trebao bojati nečega kad sam imao 25-30-35 godina. Neke greške, da ne izgubim posao, da me netko ne iskritikuje da ovo da ono… Ja danas odluke donosim ne duže od 10-15 sekundi.

Saša: Ozbiljno?

Ekrem: Da, nemam straha.

Saša: A kakav je tvoj stav o fakultetima?

Ekrem: Loš. Loš u smislu da, bar u našoj struci, je loš kvalitet nastave, loš kvalitet nastave. I jedna pogrešna percepcija ljudi koji završe. Oni izađu, traže posao i odmah traže platu. Recimo danas je u Bosni …

Saša: To je u biti, recimo pitanje ide u smjeru edukacija. Ajmo reći formalna edukacija u odnosu na strast. Jer čitajući tvoje priče, za tebe je strast…

Ekrem: Nema strasti. Nema strasti. Ljudi danas nemaju strasti za posao koji rade. To je najveći problem. Vrlo rijetko. Znaš, on je završio fakultet, on traži platu recimo hiljadu eura. Ja reko zašto, kaže, ja završio fakultet. Ja reko: ja nisam, a ti došao kod mene da tražiš posao.

Saša: Mislim, nije motiv novac da netko sjedi na drvetu dva dana.

Ekrem: Ne. Ne.

Saša: Koji je motiv za to sjedenje na drvetu?

Ekrem: Zato jer sam ja htio to da uradim. I to da uradim nešto za šta su mi svi rekli ti nisi normalan. Znači, glavni urednik Spektra, Milo Kondurović, prije 20 godina, u stvari 15 godina, smo sjedili na jednom ručku i on meni kaže “Znaš šta, ima 30 godina hoću nešto da te pitam.” Pitaj me. Kaže jel ono sa Burtonom u Tjentištu bila fotomontaža. Jer je njemu izvršni urednik Senad Dravić reko “ma kakvi, to je čista fotomontaža”. Ja njemu dođem i kažem, reko “Milo ovaj, on je bio direktor Aventisa ove — kompanije —- “. Ja dođem kući ženi, djeci, reko, nađite mi one slike sa Burtonom. Oni nađu 15 fotografija. Ja sutra kod njega u kancelariju sa tim fotografijama. — Onda me zagrlio i poljubio. A 30 godina je čovjeka mučilo jesam ga ja izradio. Znači kad sam krenuo na Tjentište, kad sam došao na Tjentište imao sam sreću da sam sve ljude poznavao i svi su mi iskreno rekli ti nisi normalan, to nije uradio nitko.

Saša: Nema konkurencije.

Voras: Jel to motivacija? Jel to motivacija – da napraviš nešto što ne radi nitko? Jel to motivacija raditi 50 godina bez prestanka?

Ekrem: Je, da.

Voras: To me zanimalo.

Saša: Kako nastaje takva odluka? Jel se sjećaš, ono tipa u svom djetinjstvu situacija ili …

Ekrem: Pa vidi, imam ja takvih situacija danas, ne moram se ja puno sjećati.

Saša: To je stvar određene odluke. Netko si stavi u glavu, recimo, da želi do kraja života imati sigurnu plaću, a netko si stavi u glavu rečenicu “ja želim u životu pobjeđivati”.

Ekrem: Vidi, ja želim u životu pobjeđivati. Ne na uštrb nekog drugog. Ne na uštrb neke nerealne konkurencije. Ne na uštrb bilo čijeg zadovoljstva u nekom poslu kojeg radim. I, ovaj, želim biti najbolji. Meni je najbolje bilo, ja sam ‘90. godine postao direktor Jugoslovensko švicarske banke.
To je jedan prelomni trenutak u mojoj karijeri kad sam ja imao puno puno problema dok sam bio samo vođa tima ili nešto. Sve je zavisilo o meni. Onda sam ja sam donosio odluke i tako. Onda sam se morao brinuti i o ljudima i o biznisu i o svemu. I ovaj volim da mi se kaže da je, ono, “bravo”. Ja sam ovo uradio super, bravo. Znaš ono, volim da me ljudi poštuju kroz ono što sam uradio. Ne ono jesam li ja neka faca, jesam li ja nešto, znaš … I novac nikad nije bio problem. Novac uvijek dođe kao posljedica dobrog posla. Tako da to je uglavnom bilo tako.

Voras: Kad si birao među različitim projektima, između različitih stvari koje bi mogao raditi, po kojim kriterijima si birao, koji su ti bili najpoželjniji? Zbog kojih razloga? Imaš 50 projekata koje možeš raditi. Svaki od nas sad ima puno stvari koje sad možemo za pola sata, za dan, za godinu, za 5 godina napraviti. Kako ti biraš što ćeš raditi?

Ekrem: Prvo, to mora biti projekat koji nitko prije mene nije radio.

Voras: Ok.

Ekrem: Znači ja ne volim sad doć’ i vidjeti, aha vi radite to, to je dobro, to dobro ide. Iako i mi u Media Marketingu razmišljamo o podcastu tako da ne ispadne da vas kopiramo. Ali prvo znači da nitko nije radio, da mora biti originalna ideja.Drugo, ono o čemu sam jako puno vodio računa da to mora imati neku društvenu korist. Znaš mi tek sad nešto uvodimo dobro što ima društvenu korist.

Voras: To je službeno.

Ekrem: Sve projekte… Pročitao si knjigu. I još jednom kad prođeš u glavi, sve su to projekti koji su imali neku društvenu vrijednost.

Saša: Ali mindset socijalizma, ono što si napisao u knjizi, je takav da je društvena odgovornost bila ideja svima nama.

Ekrem: To je normalna stvar bila. Danas, čovjek na Jadranu prodaje, kako ono, ležaljke na plaži privatno pa u hladu ova cijena, pa je osnovna cijena ovakva. Pa je netko dobro rekao da je to fotorobot razmišljanja današnjeg hrvatskog poduzetnika. Mora biti, mora biti odgovorno. Mora biti zanimljivo za onoga za koga to radiš. Sad da ja skontam neku ideju za vas dvojicu, a vas dvojica dođete i kažete ma daaaj koje su ti ti gluposti … Mora biti zanimljivo, mora biti uzbudljivo, mora biti … Ne može biti jednostavno, ne može bit …

Voras: Jel više voliš raditi sam ideje ili u timu?

Ekrem: Sam. Ne da volim, nego ne znam drugačije. Sam. Sad tek, prije godinu dana sam formirao tim i mogu ti reći da to super ide.

Saša: Čekaj a tim je Asja?

Ekrem: Nije samo Asja. Ne, ne ne. Nije samo Asja. (Smijeh). Birao sam… za tim moraš biti talentovan da delegiraš. Ja sam totalni antitalenat za to. Onda sam u Januaru ove godine bio kod Kristine Ercegović gost na Business Cafe-u i bio je, ovaj, iz Varteksa Bakić. I taj mi je čovjek potpuno promijenio život to veče. On je govorio o brutalnim delegiranjima. Kao kako je Varteks uspio, kaže, tako što ja brutalno delegiram. I to veče je bila jedna njihova modna revija, a on je reko “ja uopšte nemam pojma što su oni odabrali. Ja ću isto gledat reviju kao i vi svi večeras.” Onda sam ja reko uuu što je ovo brutalno delegiranje. I dođem u hotel — uzmem laptop u krevet i krenem da delegiram. Pošaljem jedno tri, četiri zadatka dole u firmu i ovaj super.

Saša: I nema odgovora (smijeh).

Ekrem: Haha, ne, i odgovore za sat “super”.. Reko u što je ovo dobro. To me držalo dok se nisam vratio u Sarajevo. Onda se sve vratilo po starom. Ali sam prije dva tri mjeseca napravio pravu ekipu i imamo sad jedno petero vrhunskih ljudi i to savršeno ide. Danas sam dogovorio …

Saša: Danas možeš biti na Surovim strastima (smijeh).

Ekrem: Danas sam dogovorio super genijalan poslovni prostor. Selimo iz jedne kancelarije u drugu. Ja sam to izdelegiro. I u sedam ujutro dolazim u poslovni prostor. Prije dvije tri godine ja bi čak i taj namještaj nosio. Ne bi nikog drugog angažirao Nitko ne zna da nosi stolove ko ja.

Saša: To su ona uvjerenja o kojima sam te pitao. Jesi mijenjao ta uvjerenja kao ja to mogu sam, nitko ne zna.

Ekrem: Ne, ne, nitko ne može to kao ja. To me i dan danas drži. Ali pokušavam da … Prvi put smo sad, koncem šestog mjeseca radili ove Japodske otoke, a da ja nisam radio ništa, znači ništa. Nemamo kreativni tim. Angažovali smo najkreativniju agenciju u Sarajevu da nam to radi. Sklopili ugovor sa nama, da nam rade event management. Oni su sve tamo organizovali. Ja sam došo ko beg.

Saša: Dobro Ekreme, da li bi sad, na primjer, rado promijenio svoje uvjerenje prije 20 godina da je dobro brutalno delegirati? Ili onda još nisi bio spreman?

Ekrem: Nisam bio spreman.

Saša: Što bi te sprečavalo tad?

Ekrem: Znaš šta, vrijeme je bilo takvo, da ako imaš neku nebuloznu ideju u koju samo ti vjeruješ teško ti onda nać’ nekoga ko će sa tobom uć’ u taj, u tu priču ako ti kaže da si ti lud u vrijeme kad mu ti to pričaš. Znači knjigu Hotel Jugoslavija… Prva mi je ideja bila da ju izda izdavačka kuća Samizdat iz Beograda. To je izdavačka kuća B92. I ja pošaljem ovom Veranu Matiću glavnom uredniku knjigu u wordu, u pdf-u da je pročita prije nego što donesu odluku da je štampaju. Tako da je čitao i o — tramvaju. Dogodit će se sasvim slučajno, da u to doba Milena Garfild iz Washingtona, promovira svoju knjigu u Beogradu. I pozove Lazara Đamića, mene i Verana da govorimo na toj promociji. I sjedimo u jednoj kancelariji u kulturnom centru Beograda i dolazi muž ove direktorice kulturnog centra, jedan beogradski glumac. Samo onako nešto hoda, onaj, nervozan po kancelariji i pita ga Veran “što se bolan Bane ushodo u čemu je problem?”, “jao”, kaže, “kad će više, za tri dana imam predstavu u tramvaju. Prva predstava ikad održana u tramvaju. A Veran se nasmija i kaže “moj Bane, aj, sačekaj jos jedno dvije godine kad Ekrem bude obilježavao 50 godina njegove predstave u tramvaju a onda napravi tu predstavu.” Znači danas su te ideje, 50 godina iza toga, dobre ideje. Znači sve što sam uradio, sve bi ponovio. Ne bi se odrekao ni jednog projekta. Ni jednog posla.

Saša: Jedino godišnjeg bi se odrekao?

Ekrem: Ne bi, ne bi. Da ti kažem, ovi sad moji godišnji izgledaju, ono, više radno nego … Supruga sad ide u nedjelju na odmor deset dana sa kćerkom i unukom, da bi ja mogo da ostanem.

Saša: Imali smo nedavno jednog gosta, pa smo se dotaknuli teme sportskog marketinga. Ti si imao poprilično, pa ja bi rek’o ne poprilično nego imao si sve prste u sportskom marketingu u Jugoslaviji?

Ekrem: Ja sam bio najjači. Jesam. Sve što su poželjeli, dobili su. Kvalifikacije nogometne reprezentacije svjetskog nogometnog prvenstva u Italiji 1995. godine, Jugoslovenski Olimpijski Komitet, Europsko prvenstvo u atletici — ‘90. Toje bilo prvi izlazak nove Hrvatske države na međunarodno javno… Znaš koliko je to u HRVATSKOJ, bilo značajno. Mi smo se prijavili, svi su nam se smijali. Iz cipela smo izbacili sve hrvatske agencije. I dobili taj projekat. I uradili taj projekat. Savršeno.

Voras: Najs.

Ekrem: Na to sam baš ponosan. Radili smo Teniski savez Jugoslavije, sve mečeve Davis cup reprezentacije.

Saša: Kako je izgledao tvoj posao? Mislim, meni je super priča o načinu, kako si našao način da pomogneš financijski Moniki Seleš.

Ekrem: E to je to. To je ono klikne ti i u trenutku doneseš odluku. To je bilo jedno nedjeljno popodne. Čitam u kući Start, magazin koji je tada bio kultni magazin Jugoslavije, ovaj… I pročitam da ima neka djevojčica koja se zove Monika Seleš, u Novom Sadu, dva puta bila pobjednica Disney World i ne može više da trenira u onoj sportskoj dvorani Spensa zbog prevelikih dugova za trening i tako dalje. Intervju je bio sa njenim ocem Karolyem, koji je bio poznati karikaturista i imao je dobre honorare, sve je ulagao u Monikinu karijeru i …

Saša: Mislim kak’ je to izgledalo za obitelj? Znači otac je apsolutno sve financirao?

Ekrem: Otac je apsolutno sve financirao. Brat je trenirao, otac je trenirao, mati je bila logistička podrška. Znači, cijela porodica je bila posvećena Moniki. Ja sam to pročitao u nedjelju popodne. U ponedjeljak ujutro, u 7 sati sam već bio na avionu za Beograd. Iznajmio rent-a-car na aerodromu. Zapičio u Novi Sad. U međuvremenu, dok sam bio na putu, s jedne benzinske pumpe, ne znam koga sam zvao, da mi da Selešov broj telefona. To je bilo davno. I kaže, dao mi je broj telefona, ja sam mu se javio. Ljudi su me primili, ono gledali me u čudu kao neku budalu, kao otkud ovaj sad. Reko, mi ćemo pokriti sve vaše dugove. Monika je trebala za mjesec i po dana da ide na treći Disney World. Ja sam reko, ja sam kad se budem vraćao, svratit ću u Beograd u Hotel Intercontinental rezervisati mogu mjesec dana — sobe, jednu za roditelje, jednu za brata i za Moniku, i karte da ide …

Saša: Čekaj, jesi li ti prije nego si krenuo na taj put nazvao tvrtku koja će biti sponzor ili ..?

Ekrem: Ne.

Saša: Samo si odlučio otići tamo?

Ekrem: Samo sam odlučio otići tamo.

Saša: Znači znao si, ti si vjerovao da će oni sigurno biti sponzori?

Ekrem: Apsolutno.

Saša: Kako si znao?

Ekrem: Znao sam zato što je to bila dobra ideja. Bila je… Trebalo je pomoći djevojčici od 14 godina. Koja ima šansu da napravi veliku svjetsku karijeru ali ne može zbog toga što birokratija Stensa… Ali njih ja razumijem u dvorani. Oni u to doba nisu mogli raditi sa — terminima. Ali da Novi Sad ne obezbjedi da njihova Monika trenira —

Voras: To je recimo zanimljivo. Jer par puta smo čuli, gosti koji su bili sportaši i znam par kolega, prijatelja da kao nekad u Jugoslaviji je sport bio bolje podržavan, bolje organiziran, bolje financije na lokalnom nivou. Znači tipa lokalne sportske dvorane, lokalni timovi, klubovi, i tako nešto … jel ima tu nešto ili je to samo loše sjećanje?

Ekrem: Pa znaš šta, u svakom poslu moraš imati nekoga tko razumije posao u smislu da bi ga pokrenuo i nekoga tko razumije to da bi ga podržao. Ja sam tad bio siguran i mi smo imali klijenta to vrijeme, IRIS kompjuteri. To su prvi kompjuteri koji su bili proizvedeni u Jugoslaviji. Tad je to bilo… Ja ne znam dal su već bili izašli na tržištu u nekoj masovnijoj proizvodnji. Ja sam poznavajući direktora, Marka Zirojevića, 100 posto bio siguran da će on prihvatiti ideju da investira IRIS kompjuteri, kroz Moniku naprave dobar PR. Ne sponzorski. Mi smo rekli odmah, nećemo komercijalnu eksploataciju jer se radi o djevojčici, nego da joj pomognemo. Ja sam, dakle, već na povratku u Sarajevo stvarao troškove za —- odmah sam imao, na povratku u Sarajevo, sastanak sa Markom —

Saša: Znači ti si sa svojim novcem, investirao si svoje vrijeme, bez ikakve sigurnosti rezervirao si hotel …

Ekrem: Ja sam znao da ću ja naći …

Saša: I tek nakon toga, nije bilo ono, čekaj čekaj, nije bilo ono…

Ekrem: Nije bilo ugovora, kao danas bez ugovora neće nitko.

Saša: Ali baš to, tipa kad si pročitao taj intervju, nisu ti se pojavile onak’ brojke u glavi, koliko bi to moglo …

Ekrem: Vidi, nee, ma kakvi nismo mi ništa zaradili. Nismo ni radili to da bi zaradili.

Saša: Zašto ste to radili?

Ekrem: 50… Zato što je bilo korisno, samo zbog toga. Tada je IRIS dao 50 hiljada maraka, ondašnjih 50 hiljada maraka. K’o danas da ti da 200 hiljada eura. Hajd’ ti nekom uzmi danas 200 hiljada eura, na 5 minuta priče. Nema toga danas. I nije tu kraj. Mi smo obezbijedili, Monika je krenula, osvojila treći Disney World, sve… I onda je puko pubertet. I onda je počela da reaguje na treninzima da baca reket, da ovo da ono. I onda je Karoly prvi puta doletio u Sarajevo, i reko “vidi, mi možda izgubimo Moniku za tenis. Pa taj pubertet. Jedina šansa da je zadržimo jest da ode kod Nicka Bollettierija, na Floridu u njegov kamp. Bollettieri je htio da je primi o svom trošku jer je vidio u njoj da je savršen potencijal. Ali nije htio da primi roditelje i brata Zoltana. A bez njih ona gore bi uvenula k’o biljka. Morali su oni sad, oni su morali platiti svoje troškove. I Karolyu je još trebala kamera da bi snimao video. Tad je krenuo da može puštati, analizirati i to. Ja odem kod Marka. I Marko odobri dodatni budžet. Mislim da je tad bilo još 60 hiljada maraka. I odu na Floridu i tako Monika postane Prvi svjetski reket.

Saša: Da, interesantno.

Ekrem: Došla je u Sarajevo 1990. da proslavi rođendan, da se zahvali i da odigra sa Semmy Joe Fernandez jedan egzibicioni meč u Zetri. Za Sarajlije koje su joj omogucile da postane ženski reket broj jedan u svijetu. Koje pare mogu to da plate? Koliko sam ja trebao da zaradim, da bi bio sretan koliko sam sretan da smo to uradili?? Meni je jako žao da je njena karijera tako prekinuta na grub način, jer ona je sigurno mogla postati nedostižna u svjetskom tenisu. Znaš … Ili ti klikne ili ti ne klikne. Čitao si onu priču, za Jugoslovenski olimpijski komitet, kad je zafalilo 400 hiljada dolara do odu na Olimpijske igre u Seul. Ista priča. U nedjelju gledam Milojka Pantica na televiziji. Jugoslavija ne može poslati svoje ekipe. Jer je savezna skupština odbila. Nema para. Devizna kriza. Ja u ponedjeljak ujutro u 7 avion, u Beograd kod Milojka. Napravimo emisiju. I za mjesec i po dana završimo 400 hiljada maraka.

Saša: Nekak’ imam dojam, ti me ispravi, da si ti toliko zadužio svoj network, ljude oko sebe, da je tebi, da je poprilično teško nekome tebi reći ne?

Ekrem: Pa… da. Ja rijetko tražim da mi netko nešto učini i tako ali … uglavnom da.

Saša: Kako se to postiže?

Ekrem: Rade Šerbedžija …

Saša: Kakva je to vještina? Kak’ se to postiže? Dovedeš ljude u situaciju …

Ekrem: Pa znaš šta, daš se, daš se ljudima. Dakle ja se apsolutno dajem svom poslu, ljudima, klijentima, poslovnim partnerima, svima. I onda valjda kad tebi nešto zatreba, da se ima. To je po meni jedino .. Jer, Šerbedžija kad je snimio onaj spot za sarajevski Kiseljak, to je bio prvi spot u životu koji je snimio. Pa kad su ga pitali šta ti bi da snimiš onu reklamu. Kaže “nisam mogao bolje … — Moj prijatelj je direktor fabrike, jedan dan rek’o Rade bi li snimio, kaže bi.” … Cijeli život vodim računa da nekome ne učinim nešto nažao, da nekoga ne povrijedim. Vjerovatno sam bio prema nekim ljudima napravio neke greške, ali vjeruj mi nesvjesno, nenamjerno, dogodilo se.

Saša: Često se, kad pričamo o prodaji, kad pričamo o marketingu u Surovim strastima, nekako što idemo dalje sve više dobivamo dojam da ipak na kraju presudnu ulogu igra networking koji su profesionalci kroz život stvorili.

Ekrem: Pa da. Kad ti danas konferencije ili festivali prodaju kotizacije, onda kažu dobra škola, dobra zabava i dobar networking. Svi ti nude, svi ti prodaju kotizaciju da bi ti došao tamo i širio mrežu svojih kontakata. Bez toga nema ništa. Mislim, mi kao pojedinci umiremo kao biljke. Ne mo’š ti sad … Svi moraju biti svjesni toga. A nije baš situacija danas da, ljudi vjeruju u to.

Voras: U što? U networking?

Ekrem: Pa ne u networking, nego u razmjenu vrijednosti. Znaš ono, nek je meni dobro a drugima kako bude. Ne može tako.

Voras: Što je onda networking za tebe?

Ekrem: Networking je za mene razmjena vrijednosti. Mi razmjenjujemo vrijednost ako … Ja sam, recimo, danas došao radi ova dva sata da sa vama snimim ovu emisiju. Propustio Sarajevo Film Festival, propustio prijatelje, propustio dva sjajna filma, putovao, na kraju krajeva, iz Sarajeva ovamo. To je neka vrijednost koju sam ja vama dao. Vjerovatno ćemo ostati u nekom kontaktu. Vjerovatno ćemo nekad doći u situaciju da se te vrijednosti razmjene. Meni nije nužno odmah. Nije nužno da mi kažemo… Ok, vidi Saša, ja ću doći ali kad meni bude to, to, to. Mislim to, ako mi to potvrdiš, ja dođem. Ne to. Nego čisto ono imaš neki osjećaj klikneš ono nešto i uradiš to.

Saša: Znači, osjećaj prije nego razum?

Ekrem: Da.

Saša: To bi rekao?

Ekrem: Može. Da.

Ekrem: Moraš nešto osjetiti, mora ti srce zatitrati, bez toga nema …

Voras: Ono što ljudi kažu, bosanskoj duši, sarajevskoj ako ništa drugo, da se više sa ljudima radi a nekako manje samo, nekako manje samo o biznisu, jel?

Ekrem: Ljudi rade poso.

Saša: Nema biznisa bez ljudi jel da?

Ekrem: Ako u nešto ulaziš radi para, tih para neće biti nikada. Ako imaš ideju i uđeš u pos’o, pare će doći ako je pos’o dobar. Ako pos’o nije dobar, nema posla. To je meni jednom reko… onaj… E, pokušat ću to sad nekako da ispričam da ne bude, ovaj, vulgarno…

Saša: Ma može biti, mi smo fleksibilni po tom pitanju.

Ekrem: Bila je jedna konferencija. Slovensko društvo propagandista. Tad smo bili u Budvi, ja mislim, i to ovako negdje 1978. – 79. – 80. godine, Bilo je osam stotina učesnika. I organizator je bila agencija Montenegro. Isto turistička, tad najveća agencija u Jugoslaviji. I bio je — direktor, legenda. I sad, završno večer, Miki treba da održi završni govor. I on mene sretne, I kaže, molim te budi pored vrata. Samo da ja ovo tri minute nešto kažem i onda ti i ja idemo negdje. Ne mogu ja ovdje da mi 800 ljudi natovare na leđa. I završi on priču, pozdravi se s nekim ljudima. Meni u auto. U neku konobu, na brdu iznad Budve. Gledali smo Budvu dole, ovako k’o na dlanu. I sjedili smo ono, jeli pršuta, uživamo, i naravno pričamo o poslu. I kaže, dobar posao je kao dobar sex. Da oba dvoje misle da su seksani. Ako samo jedan osjeti da je seksan, nema više posla. To je to. To je tako. Ako razmjenjujemo neku vrijednost, mi ćemo i za 20 godina ovako lijepo se osmjehivati, jedno drugo voljeti kad se vidimo. Sjednemo, pijemo kafu, popijemo neku čašu vina i tako. Ako je to samo priča u jednom pravcu, onda od toga nema ništa. A nažalost, danas je dosta toga. Danas ljudi u ovom nekontroliranom, nesigurnom vremenu, u ovoj industriji koja se mijenja iz dana u dan, osjećaš se prilično nesiguran. I onda daj mi da ja imam danas a za sutra ćemo lako. Ali ako ja nemam to što ima on, neće ni on imati. I to ljudi moraju danas malo… tu bi ti mogo malo da educiraš svojom metodom (Saši).

Voras: Kako je, kako bi usporedio recimo, kažeš da je danas nesigurno vrijeme da su ljudi nesigurni, sa ondašnjim vremenom?

Saša: I da li bi rekao da je danas nesigurno ili je to samo percepcija?

Ekrem: Da, rekao bi skoro sigurno.

Voras: Kad si bio na drvetu i čekao Burtona … Jesi li onda bio sigurniji nego danas ili ne?

Ekrem: Vidi, ja bi se i danas popeo na drvo, da imam tu situaciju.

Voras: Ali kako bi ocijenio taj način razmišljanja?

Ekrem: Ideja je bila, kao ona emisija Gorana Milića, “Dal’ je bilo bolje nekad ili sad.“ Bilo je bolje i bili smo sigurniji. Bili smo sigurniji. Ok, nije svima bilo. Ako je pola posto ili jedan posto ljudi imalo nekih problema, pa sistem i tako dalje, ali nije to toliko bilo koliko bi se danas to … Ja sam, recimo, bio malo razočaran gledajući ovu seriju o Titu. Vrdoljak je ko Vrdoljak. Moj idol kad sam ga upoznao 1989. godine u Splitu. On je definitivno post’o za mene čovjek broj jedan kojeg sam upozn’o.

Prvo, na način kako je… Znači, Europsko prventstvo u atletici, u jednom trenutku je zapalo u strašnu krizu. Dakle, iskreno je postojala opasnost, da Hotel Split, u koji je trebalo da budu smjesteni takmičari, neće biti završen. I to su Splićani uradili onako fjakavo, po svom. Dok — nije poslo Vrdoljaka za izvršnog, za Predsjednika izvršnog odbora A90. Čim je doš’o u Split, odmah nas je skupio. Ja sam, kao svi direktori marketinga — Subota je. Policija, gradjevinska kompanija koja pravi hotel, — Šta je problem, kaže, zašto se ne radi!? Bio sam sad na gradilištu, nema nikoga. Subota je, kaže, nije nam A90 prebacio jednu ratu para u petak. Pita Damir Radulovića, glavnog tajnika — “Damire, što niste prebacili pare?” Kaže Damir, nije, dok smo dobili mi pare, otiš’o u pola 4, već je bilo gotovo. Šta je, kaže, bilo gotovo? — A on se okrene ovako, Šef policije splitske, kaže, dovedi mi direktora SDK. Za 15 minuta, eto čovjek blijed ko krpa. Ono, kaže Vrdoljak… Pazi, do A90, 24 sata dežura za platni promet A90. Čujem li, da je nešto stalo u pripremi prvenstva zbog para, nećeš se dobro provesti. S druge strane, kad je prvi dan, Snježana Pajkić osvojila zlatnu medalju u trci na 800 metara, to je Jugoslavija bila u transu. Navečer, na Rivi se slavi, ono svi je grle, ljube, dižu i to… Pridje joj Vrdoljak, ja sam bio tad pored njega, to je fenomenalan sad show. Kaže on “bolan mala, pusti ove šta te grle, znaš kome si ti sad najpotrebnija!? Ti si najpotrebnija sad svojim u gimnaziji u Ćupriji, svojoj raji iz razreda. Ujutro u 6 sati helikopter te vozi u Ćupriju. Vratit ćemo te nazad popodne. Jer je imala navečer opet, ovaj, trčanje, štafetu ili nešto. On je odmah njoj sredio helikopter. Helikopter je vozio u Ćupriju. Roditelji, raja u školi, ona pokupila svu slavu. Vratila se, ma ona da je htjela Marjan da pomjeri ona bi ga pomjerila, koliko je to bilo ljudski i fenomenalno da je čovjek to uradio. Onda mi je bilo malo krivo poslije ove serije, al dobro nema veze.

Saša: Koji je, Ekreme, tvoj stav o konkurenciji?

Ekrem: Konkurencija je moj najveći problem.

Saša: Da?

Ekrem: Al’ zato što ja obično na projektima na kojima sam radio, obično nisam imao konkurenciju. I to je strašno veliki problem. Kad nemaš nekoga tko ti puše za vratom, ko te tjera. Al sreća, ja sam ono, sam sebi nekako ubrizgavao tu neku energiju koja me gurala naprijed. Ali sad kad se vratim u nazad, sve projekte koje sam radio, pokretanje biznis magazina, Media marketing, portala Media marketing, i svih drugih projekata… Ja sam radio nešto što nitko prije mene nije. I to je ozbiljan problem. Kad nemaš konkurenciju, onda nemaš… Mada, opet ti kažem, ja imam motiv i bez konkurencije. Meni ne treba to. Al’ bi bolje bilo da imaš s nekim…

Voras: Makar za usporedbu ako ništa drugo.

Ekrem: Malo ono da, bilo bi dobro.

Saša: A kroz knjigu se isto tako proteže, storytelling prije storytellinga. Storytelling je danas poprilično popularna riječ.

Ekrem: Mislim, čovjek priča priču 4 hiljade godina. Mi smo danas izmislili storytelling kao neki trend. Content marketing, u jebote. Pa šta radimo cijelu historiju nego sadržaj. Storytelling. Čovjek, pećinski čovjek je crto po zidu nožem slike, da bi ispričao nekome svoju priču. Mi smo to danas izmislili. Da, ako imas priču, proći će ti. Ako nemas priču …

Saša: Al’ to zapravo je savjet za apsolutno bilo što!

Ekrem: Da…

Saša: Moraš imat’ priču da… S kojim ciljem moraš imati priču?

Ekrem: Da prodaš ideju.

Saša: Da ljudi kažu da…

Ekrem: Da prihvate, da kažu “da”, da odobre. Da… pa znaš, uvijek te mora netko nešto, pod navodnicima kupiti. Ili priču ili proizvod ili …

Voras: Koja je najluđa priča koju si tako imao, koju si stvorio ili napravio?

Ekrem: Pa ne bi rek’o da je bila luda ili ali za mene je najveći podvig kad smo dobili projekat da budemo zvanična marketinška agencija Jugoslovenske vlade, kad je premijer bio Ante Marković. To je stvarno bila, ono, idiotska varijanta. Ovaj, mi smo pozvani kao treća agencija. Jer je po zakonu moralo biti troje prijavljenih. I mene je sreo u Sarajevu zamjenik ministra, saveznog ministra za informisanje Gustaf — reko’o mi “ajmo popit kafu”. Nije mi nešto pomogao. Šta je on meni ispričao. Da se pojavimo kao luzeri na tom konkursu, samo da imaju trećeg. Jer dvije agencije su pozvane. Prva je bila Studio Marketing d.o.o. Beograd, čiji je direktor bio Dragan Sakan, najveća legenda naše industrije u regiji. A Darko Marin, Savezni ministar za informisanje koji vodi projekat, je došao sa mjesta generalnog direktora — Druga je bila agencija Borba, Zoran Čadež. Markovic je već kupio Borbu. Jer ulazi u višepartijski sistem i treba mu mediji. I — je kupio Borbu. I normalno je da bi volio da da svojoj novini jer ne mora financirati. I mi smo pozvani kao treći. I mi smo dobili prvi termin u 9. Kad treći počne da priča, svi samo pogledaju šta je prvi reko. A imali smo kao po sat vremena. Ja sam napravio prezentaciju, došao u Beograd i navečer sjeo sa predsjednikom Goranom Takačem u apartmanu u Hotel Intercontinental i pokazao mu prezentaciju. On kaže “savršeno”. On je imao jednu… Kad je nečim oduševljen, onda te obično pita “jel ti mama pomagala?”. Čim me pito jel ti mama pomagala, ja sam odmah skonto. Al’ je reko Sakan će dobiti priliku. Sakan je bio iza nas. Al’ kaže, imam već za to rješenje. Pošto je Goran došao sa iskustvom iz — komiteta, FIFE, UEFE, i sve to. Zna kako se te stvari rješavaju. On je rek’o, vidi, kaže, vaš je termin u 9. — skuplja u 9:15. Onda će u 9:15 povući kafe, onda će kafe doći u pola 10. Onda ćemo mi reći sad počinje naših sat vremena. Sakanu termin pola sata. On će poludit. Kad poludi, on neće dvije crte. Sakan je takav, kad poludi, on se počne tresti, on nema više, ne zna rečenicu da sastavi. Sve je bilo tako. Oni se okupili oko 9:15. 9:15 pitali hoćemo li kafe, naručili kafu. Goran je se samo nasmijao. Kafe su došle u pola 10. I sad počinje naš termin. Potpredsjednik Mitrović je rek’o, da da naravno. 9:15 u sekundu, otvaraju se vrata, ulazi Sakan — za njega to već postaje nepristojno. A prvi do vrata sjedio, ovaj, podpredsjednik Mitrović, neznajuci tko je Dragan Sakan. I on je rekao “‘ko je vas zvao, napolje!!” Kako je to rekao, Goran me samo stisnuo za koljeno i kaže “Gotovo”.”

Voras: Riješeno?

Ekrem: Dva minuta prije završetka naše prezentacije, Saki opet ulazi. Opet se ponavlja ista priča. Tako da su nama na kraju prezentacije rekli, ovaj pitali, u kojem smo hotelu. Kažem, u Intercontiju. Kaže budite oko 5 sati u Hotelu, možda vas budemo trebali. U 5 sati dolazi Predrag — ujutro u 9 sati dođite da se dogovorimo, uvjete ugovora. Dobili smo taj posao bili. Iako je po konkursu bilo rok 15 dana. Al prilično im je bila gužva, da neke stvari ubrzaju, tako su nas istog dana angažovali. A Saki mi je poslije priznao, da mu je prezentacija bila katastrofa. On je bio, noć prije toga, nas izveo na večeru, Gorana i mene u Klub književnika. Onda je rekao Goranu, jako je dobro da si došao u Jigoslaviju, da otvoriš agenciju za sportski marketing. Mislim, to dobro radi. Što je Gorana prilicčno naljutilo. I on je poslije rekao, šta on misli da ćemo se mi baviti samo sportskim marketingom. To ga je malo uvrijedilo. I kad smo izašli iz dvorane za prezentaciju, Saki je pito kakvi su ovi unutra, kaže Goran super. Mi smo, kaže, nagovorili Antu Markovića ——- tako da… Postoji taj, takozvani pani servis, koji je kod mene uvijek dobro funkcionirao. Znači, ja ću se za glupost iznervirat u sekundi. Kad se nađem pred zidom, ja sam potpuno miran. Znači, kad nam je crnogorska Vlada dala 4 i pol milijuna dolara budžet 1990. godine, za promociju crnogorskog turizma, moš mislit koliko je to para. Danas je to, koliko, 30 godina od tad prošlo. Mi moramo na sjednici Vlade predstaviti agenciju da Vlada zna kome daje pare. Mi smo imali tad savršenu prezentaciju. Kakve pare, pare, pare, pare su za idiote. Mi smo imali multi — prezentaciju, 12 light projektora, filmski projektor, scenski programer, to kad krene… ludilo. Inu 1 je sjednica Vlade. U 9 Goran i ja dolazimo. Noć prije toga smo imali večeru u Podgorici. Primili su nas Milo Đukanović, danas Predsjednik Crne Gore i tadašnji Šef partije Momir Bulatović. I Momir je meni rek’o, kad smo se rastajali, da on ujutro ide na —. A Vlada zasjeda u zgradi centralnog komiteta partije, ako mi šta zatreba, ima on Dušanku sekretaricu. Reći će on njoj za nas, pa eto, da se ja njoj javim. I u 11 sati Goran zumiro — projektore sve, samo treba film, da zovne na projektore. Ja se okrenem, nigdje filma, nigdje —. Ja u džip, nema filma. Ja na recepciju, telefon, zovem sekretaricu ona kaže —. U 11 sati, dva sata prije sjednice Vlade. Šta ćemo sad!? Kaže Goran, nećemo ništa. Sad da neko krene iz Sarajeva, treba mu 4 sata. Reko’ Gorane, ima 2 sata. Za 2 sata riješimo svjetske probleme. I odemo kod te sekretarice gore. Ima žena, ja mislim, od kad je formirana partija u Crnoj Gori, da je ona Šefica sekretara. Ima jedno blizu 7 banki. Reko’ tako i tako, Kaže, sad ćemo to. Zovne telefonom Pavla Bulatovića, ministra policije. Pavle imam ovdje jednog ptića iz Sarajeva — “može neki tvoj sokol da ode do Sarajevo po taj film… Dobro Pavle, dobro.” Spušta slušalicu, kaže javit će se prije — poručuje kafe. Dolazi konobar, zvoni telefon, javlja se pilot predsjedničkog aviona Crne Gore. On je već izvezao avion na pistu i kaže meni “čuješ, reci onim svojim iz Sarajeva da krenu. Nemoj da ja čekam.” Jer on zna da smo mi u centru, a aerodrom je udaljen 20 kilometra od centra. Pa reko’ kako će doć’ do vas!? Samo nek kažu za Crnogorca. Sva je policija na aerodromu obaviještena. 20 do 1, mi smo imali film u sali. Zumirali onaj projektor i čekali da sjednica Vlade počne. Znači, u takvim situacijama… Pazi, znaš šta je izgubit’ tad budžet 4 i po milijuna!? Znaš šta je danas izgubit budžet 4 i pol milijuna!? To bi bio razlog da digneš ruku na sebe. A ne ‘90. U tim situacijama ja ostajem miran. Riješit će se. Nešto će se desiti. I mogu reći, da me neka viša sila možda spasila par puta. Ono u smislu desilo se čudo. Da, čuda se događaju.

Saša: Ak vjeruješ.

Ekrem: Da, i ako imaš dobre namjere.

Saša: Jesi ikad prodavao nešto u što nisi čvrsto vjerovao?

Ekrem: Ne, ja to nisam znao. Znači, ako nekom nešto prodajem, zadnji test je da li ja vjerujem u to i da li bi ja to kupio da meni netko nudi. Ako najmanje 50 posto ne nađem svog interesa da sam na strani kupca, ja ne prodajem. Ja ne znam to prodavati. Dakle, mene su zvali najbolji prodavač magle. Znaš, ti kad često prodaješ te projekte, to jest neka vrsta prodaje magle. Ali ja nikad nisam imao osjećaj da ja prodajem maglu. I ako nemam, ako ja nisam ubijeđen, ja ne znam ispričati priču.

Saša: Dobro, al’ recimo siguran sam da si imao barem jednu situaciju gdje je netko rekao “ja želim da mi ti to radiš”. Ti si opet rek’o ja u to nisam sto posto siguran, osoba je inzistirala. Ako osoba inzistira, da li bi ti prihvatio, unatoč tome što ne vjeruješ ili možda ne vidiš da je to isplativo, da li u tome prihvaćaš?

Ekrem: Čuješ, prihvaćam ako sam siguran da je to što ću raditi dobro, i da ja to znam raditi. I da ja to mogu raditi. Ali tu novci ne igraju ništa. Znači, bilo je. Ali ne toliko. Ja sam 95 posto stvari u životu, koje sam u životu radio, to su bili moji projekti.

Saša: Čisto da pokušam kroz neke primjere. Ja sam imao prije jedno 7-8 godina, jednu situaciju sa potencijalnim klijentom koji mi je prezentirao problem. Ja sam rek’o iskreno, ja nemam iskustva s tim. Ja nikad nisam to radio prije, ja nemam iskustva s tim. A klijent, potencijalni klijent je na to rek’o, ja bi htio probat. I na taj način je dao povjerenje. Ali nisam reko ne samo iz razloga …

Ekrem: Nema rizika.

Saša: U takvoj nekoj situaciji jel prihvaćaš to?

Ekrem: Ne mogu da se sjetim sad da li je takvih situacija bilo. Jer bilo je da ja uvijek kažem, ja sam uradio svoje projekte. Onda sam možda nekom rek’o nemam vremena, nemam mogućnosti. Možda je bilo, al’ ne mogu sad da se sjetim, sad ovako na prvu. Možda se sjetim, pa ću ti reći kasnije.

Voras: Pričali smo puno o recimo sportskom marketingu. Da li bi sad, kad bi razmišljao o više grana, industrija koje si radio, možda sport, turizam, nešto treće – da li imas li neku omiljenu vrstu industrije i koja bi to bila?

Ekrem: Da, sponzorstvo u kulturi i umjetnosti.

Voras: Sponzorstvo u kulturi i umjetnosti?

Ekrem: To bi strašno volio raditi. Mi smo imali portal art&business. O sponzorstvu u kulturi i umjetnosti. Izgubili smo ga prije godinu dana jednom glupošću momka koji je vodio – nismo obnovili domenu na i onda smo izgubili. I izgubili smo kompletnu povijest cijelog portala. Htio sam, bio sam dva puta na korak da prodam portal Media marketing i sav svoj biznis, da bi se posvetio sponzorstvu u kulturi i umjetnosti.

Voras: Čekaj što je to zapravo?

Ekrem: To je, hmm… pa sad teško mi je neku definiciju naći sad …

Voras: O čemu se radi?

Ekrem: Činjenica je, da je sve manje državnih para za kulturu i umjetnost. Činjenica je da kulturi i umjetnosti treba sve više i više, da produkcijske trupe postaju sve ozbiljnija investicija. Na Zapadu je to jako razvijeno. Fondacije koje to financiraju, i to im se odbija od poreza. Znači, dao ja sad državi pare kroz porez il’ dao vama dvojici da napravite sebi studio za Surove strasti, meni dođe na isto. Onda ću ja radije dati ove novce…

Voras: Kužim, kužim, to je marketing.

Ekrem: Sponzor je netko tko vidi svoj poslovni interes u nekom projektu kulture i umjetnosti i da svoj novac da se taj interes, da se taj projekat realizuje da bi on ostvario sebi taj interes. Šta je kod nas problem – ni oni koji traže ne znaju kako tražiti, ni oni koji daju ne znaju kako dati. Znači, oni koji traže, često pokušavaju sponzoru prodati svoju potrebu za novcem. To nikoga ne zanima. Mene ne zanima što vama treba novac za vaš projekat. Nego šta ću ja dobit’ kao vrijednost za novac koji sam uložio u vas. To je sada veliki problem u cijeloj bivšoj regiji. Sad se u neke projekte investira jer pružaju ruku. Pojedine, ne znam, filmske produkcije na nivou regije i tako dalje. Ali sve više više postaje, novac postaje problem za ozbiljne projekte. I htio sam prodati portal Media marketing i još neke projekte, da ih se riješim, da bi se posvetio art and businessu.

Saša: A mogao si samo delegirat, ha?

Ekrem: Ne. A sa druge strane oni koji su potencijalno bili zainteresirani da prodam, da kupe to pod uvjetima koje sam ja tražio su rekli “da, ali ti ostaješ glavni urednik”. Ja sam rek’o, onda ako ću ja to opet da radim, što prodajem. I tako sam nastavio dalje. I tražim sad ja… Nadam se da bi početkom iduće godine ponovo krenuo radit’ art and business. To mi je bila ono … Znaš, iduće godine mi je 70 godina života. Ja mislim da je 10 najkreativnijih godina preda mnom. I da su upravo na području art & businessa, ono …

Voras: Najs. Ajd’

Ekrem: Ima prelijepih stvari koje se događaju u regiji. Ima prelijepih projekata koji sve više i više zapadaju u ozbiljne probleme zbog toga što ministarstva nemaju novaca, politika ….

Voras: Potrebe sigurno ima.

Saša: Al’ baš to, biti neka spona između onoga što ima neku vrijednost i onoga što želi vrijednost dat’, odnosno podržat to…

Ekrem: Pa ima li išta ljepše od toga?

Saša: Zapravo, ta spona je bitna da iskomunicira… jer zapravo ljudi ne znaju ni komunicirati, ne znaju ni prodavat.

Ekrem: Svi imaju problem. Svi misle ono nešto stavi mi logo na billboard ili ćeš mi staviti… Šta je recimo sponzorstvo? Meni je najbolji primjer sponzorstva, Festival igre u Beogradu. To je jedan festival savremenog plesa na koji dolaze obavezno najveće europske i svjetske produkcijske trupe. 10 godina je već glavni sponzor VIP Beograd. Zato što je slogan tog sponzorstva Komunikacija u pokretu. Šta je VIP sa mobilnom telefonijom – komunikacija u pokretu. Šta je ples, šta je igra – komunikacija u pokretu. Šta rade oni plesači na sceni – komuniciraju sa mnom nešto. E to je sponzorstvo. To je to. Ti ne možeš sad to sponzorstvo razvalit, to nema para. Da se pojavi sad neka nova … To je nešto što će trajat dok traje VIP-a i dok traje Festivala.

Voras: To je dobar spoj je li, da je nešto drugo što nema poveznicu, to bi bilo bezveze.

Ekrem: To moraš imati ideju.

Saša: Jesi ti onda Ekreme, jel bi rekao za sebe da si u većoj mjeri, mislim ti si sve, ali jesi li u većoj mjeri prodavač, marketingaš, storyteller?

Ekrem: Pa prije svega storyteller. Znači na tome se bazira sve. Ne možeš ništa prodati ako nemaš priču. Ne možeš ništa prodati ako ne znaš ispričati priču. Ne možeš ništa prodati ako ne znaš objasniti vrijednost toga što ti prodaješ. E sad, al’ to ne znači da ću ja uvijek prodati. Jer sa druge strane, možda postoji čovjek koji ne razumije, koji to … Ja kad sam napravio prvi — Sarajevo Advertising Festival, ja sam jednako podijelio nagrade i kreativnim direktorima agencija koje su dobile nagradu i oglašivačima za čiju kampanju je dobijena nagrada. Onda mi je na prvom festivalu 2003. godine, jedan prijatelj mi je rek’o, “kakve ovo veze ima, ovo je moja ideja jebote, šta ono ima s onim.” Kako bolan šta ima, da on nije prihvatio tvoju ideju ti večeras ne bi dobio nagradu. Znači klijent je prvi žiri i najvažniji žiri za sve. Ako te klijent ne shvati i ako njega ne uvjeriš u svoju ideju, on ti je odbije. Ti onda ne možeš doći na festival, ne možeš uzeti nagradu. Znaš, tako da … ne mora uspjeh garantovati uvijek dobra priča, dobra ideja … Tako da ja imam tu sreću da znam ljude. I onda ja već otprilike znam kako bi netko na nešto mogao reagirati. Nikad nekome ne predlažem nešto, za šta znam da on neće na to odreagovati kao prvo i tražim bolje.

Saša: Daj, reći ćeš nam… mislim imamo fakat puno tema, kako nastaje event odnosno projekt Menadžer godine? To je isto tvoja ideja.

Ekrem: Tad smo zvanična marketing agencija jugoslavenske Vlade, i krenuli smo u projekat promjena ako se sjećate. I radili smo na tom projektu znači od Marta do jeseni, i tad sam ja …

Saša: 1990.?

Ekrem: Da, i onda sam u –“Danas”u– pročitao, vidiš kod mene ide sve na ove zagrebačke tjednike, u Danas pročitao jedan naslov na naslovnoj strani – Sudbina ove države nalazi se u rukama njenih direktora. Znači to je bilo vrijeme kad se bilo u partiji. Tito, marš, socijalističko samoupravljanje i tako dalje. Meni se svidio naslov. I sigurno je i tačno je. Znači u Jugoslaviji je ekonomska kriza, politika je neće izvući iz ekonomske krize, — koji tad nisu bili baš poželjni —- pravo u tim nekim političkim pistama, znaš ono izlaziš izvan nekih standarda, nekog sistema … Uglavnom, onda sam ja otišo kod Markovića i ubijedio ga da je to – to. I da mi trebamo organizirati uspješne poslovne ljudi i da napravimo Izbor businessa one godine iz Jugoslavije. On je to prihvatio, i to smo napravili 21.12. u Beogradu u hotelu Hyatt. On nije bio na tom izboru koji je bio 21. jer je taj dan Hrvatski sabor usvajao Ustav Hrvatske Republike i on je morao da bude… pa sam se sastao sa tih 10 regionalnih menadžera sa njim u Hyattu. Našli smo se negdje oko 6. On je s nama bio negdje do 8:15 i onda mu je priš’o jedan njegov tjelohranitelj i rek’o “vidi moraš se pojaviti na onome doma ili generali će te objesit” ono… Oni su se skupili, 22. decembar sutradan, Dan Armije, a tebe nema da im čestitaš. Onda je rek’o ja ću se vratiti. Otiš’o im, čestit’o i onda se vratio sjajnom društvu tih ljudi. Baš vidiš ono da se opustio i da mu je bilo super. A i ljudi su bili fenomenalni. I onda je, — opet prišao 10 do 12 i reko “Premijeru aerodrom se zatvara u 12, u ponoć. Ako ne poletimo, nećemo stići u Zagreb sutra na Sabor na onaj —- 01:27:30 —- I napustio je teška srca te ljude. I tad smo napravili taj izbor biznismena godine. Ja nisam bio … ja moram reći, okej, to sam napisao i u knjizi, koliko sam ja bio prevaren, u stvari, to veče. Goran Milić je bio predsjednik žirija. Član žirija je bio i moj prijatelj Goran Takač, i ovi urednici ovih poslovnih časopisa —- i tako. I ja sam se tri dana prije našao u Hyattu i ja sam reko, Goranu Miliću i Takaču, molim vas, s vama ni kafu neću da popijem ova tri dana, znači radite svoj poso potpuno. Mene, ja sa tim nemam veze. Pošto je to bio jedan od projekata kojeg sam ja pokrenuo, ono, na brzaka, znači dva mjeseca prije samog izbora trebala su neka pravila nešto moramo imati papir. Onda sam ja uzeo jednog uzeo sam PR menadžera Energoinvesta, Zorana Filipovića, koji je bio ovako jedan pedantni austrougarski činovnik. Znaš, čovjek koji je jedini mogo da me izvadi u ta dva mjeseca, da napravi točno ovako, ovako p, ovako i on je to uradio. Ja sam njemu dao da uradi i on je bio sretan sa — I sad među kandidatima je bio i Jefto Subotić, direktor Birača iz Zovika. Čovjek je stvarno genije, ne želim da griješim dušu.

Znači, on je toliko izučio taj —— da je mogo da završi — fakultet poslije toga. — predavo one bilance onaj, kako se to zove …, ne znam, nije bitno. To je bila jedna od najboljih firmi —, najbogatija firma. Čovjek je radio u Zoviku a živio u Beogradu. Svako jutro iz Beograda u Zovik na posao i iz Zovika po podne kući. I tad je trebalo 10 dana nakon tog izbora biznismena godine, trebalo je da bude Sjednica centralnog radničkog savjeta Energoinvesta, gdje sve šanse ima da se napravi samoupravni sporazum o samoudruživanju Energoinvesta. I Jefto nije htio to da uradi. Već je tad se znalo da se država raspada, da se Bosna raspada. Jefto je bio član SDS-a i pod pritiskom ovih ljudi on je reko da on to neće da uradi. S druge strane, Izo je vjerovao kao pomoćnik generalnog direktora Energoinvesta, ako Jefto bude proglašen za biznismena godine Jugoslavije, što je bila velika stvar, da bi ga oni mogli malo premuntat da on to ipak nešto šapne. I onda je Izo pribjegao tom. Znači, pred zadnje glasanje kad je bila caffe pauza, on je prišao Goranu Takaču i Goranu Miliću i rekao Ekrem neće da se mješa ali ako hoćete da znate za koga bi Ekrem glasovao, Ekrem bi glasovao za Jeftu. A ja, a njih dvojica se spremila da glasaju za Veljka Barbieria, Aci Marinu. I ja bi za njega glaso. I kako im on reče da bi ja glaso za Jeftu, i njih dvojica zaokruže Jeftu. I Jeftu izabrali za menadžera godine. Koliko je meni do toga stalo, kazuje sljedeća činjenica. Znači, kad sam ušao u dvoranu navečer, —- vrlo precizno prvi puta se bira biznismen godine Jugoslavije, meni je — pokrovitelj. Ja sam, znaš ono, osjećaš neki strah hoće li biti sve u redu. I onda kontam, šta ću ja raditi ako ovo dobro prođe. Ja bi sad malo otkačio. Skoknem gore do concierga. Padne mi na pamet, da kad američki predsjednik putuje negdje, ako ima Hotel Hyatt, on uvijek odsjeda u Hyattu jer po ugovoru sa Bijelom kućom svaki Hyatt ima predsjednički apartman. Koji je ko fudbalsko igralište. Ja kod, concierga imate li predsjednički apartman, ima. Hajte pokažite. On uzme ključ, ode gore, dobro se sjećam 212. To je izgledalo k’o iz holivudskih filmova. Rekoh, molim vas, u 11 sati, meni ćete dati ključ sa mnom, u 11 sati navečer ovdje da ima, 3 open bara, i nek bude malo pršuta ono svega, da se zamezi. I onda sam se vratio dole u dvoranu. I onda sam prilazio od stola do stola ljudima, koje sam želio gore da vidim. Sad to je moja privatna zabava. Nema pozivnica. Apartman 212 u 11 sati. Nisam pozvao njih. Nije mi projekt lego. Nema biznismena godine. (smijeh) I bogami su ostali sutra do pola 1. Bilo je super. Kasnije su došli cigani.

Saša: Znači reko bi mu predsjednik.

Ekrem: I onda sam htio to ponoviti i iduće godine. Reko sam to veče, kad smo sjedili, jedina sigurna stvar za iduću godinu je da će Goran Milić ponovno biti predsjednik žirija. Jer je bio stvarno ono savršen. I onda smo se Goran i ja dogovarali. Onda je bilo poruka, zove Gazda jezda iz Beograda, onaj prvi privatni bankar u Srbiji. Zovei kaže Goran, “zvao me Gazda jezda telefonom. I rekao, čuješ, kaže Gorane ako ćete ti i onaj tvoj Sarajlija, da organizujete onaj biznismen godine, zainteresiran sam da učestvujem ako će pobedim. A vi recite kol’ko košta.” (smijeh) I onda smo počeli Goran i ja da razrađujemo šta ćemo napraviti — e onda je počelo Jugoslavija da se raspada. Onda nam je bilo jasno da Hrvati i Bosanci više neće u Beograd, Srbi neće u Zagreb. I onda smo Goran i ja odlučili da to napravimo u Milanu, u hotelu Principe de Savoia, u najelitnijem hotelu u Milanu. I tad se Marković dogovorio, mislim da je Andreotti tad bio talijanski premijer, njih dvojica su tad dogovorili da budu pokrovitelji te manifestacije. A mi smo dogovorili sa Jatom jedan specijalni čarter let iz Beograda za Milano i onda — i onda negdje u 2 ujutro povratak avionom nazad, to je bilo ono Holivud se vraća — 6 sati ili da idemo u 8 ujutro, i onda sam ja u međuvremenu bio u Milanu.

Međutim, sedam dana prije toga, Italija se pridružila sankcijama Europske unije prema Jugoslaviji zbog političkih problema, i ovi su uveli sankcije koje su uveli. I onda smo Goran i ja skontali da nema smisla ići u državu koja ti je uvela sankcije. Žao mi je da to nismo napravili. Bila je dobra ideja, bila je ono, baš je bila ono cool.

Saša: A jesi ponosan, na svoje priče na iskustvo?

Ekrem: Pa jesam, što da ne. Nema razloga da nisam. Nisam pravio nikakav kriminal.

Saša: Svjesno, da znaš (smijeh).

Ekrem: Sa druge strane, ta ideja da, recimo, odemo u Milano sa izborom biznismena godine, je imala svoju utemeljenost u nekoj društvenoj vrijednosti. Skrenuli smo totalno pažnju Jugoslavenske javnosti i rekli NE. Nećemo ovdje jer ne možemo. Znaš, mi smo imali problema i 1990. Ono bi li došli ili ne bi li došli pa ajd pa moli nemoj da te proglase ovakvima. Znači moraš … mora … Sve je u redu, sve je u odnosima. Muž i žena ako nešto razmjenjuju, vrijednost. Jel to u seksu, jel to u emocijama, jel to u financijama, jel to u zajedničkom životu, koji ima nešto, da nema podređenih, nadređenih i tako dalje, to me rukovodilo i ne stidim se ničega što sam uradio. I znači mogu svakome da pogledam u oči.

Saša: Mislim ono stvarno je nevjerojatno velik broj ljudi koji si spomenuo u Hotelu Jugoslavija, prijatelja, poznanika, ljudi sa kojima si radio. Imaš li ti neprijatelja?

Ekrem: Da ja znam, nemam. Ali vjerovatno imam. Nisam do sada ništa osjetio, da me netko baš onako… da me, da mi je nešto puklo da mi je netko nešto podmetnuo, da mi je namjestio.

Saša: Kakvim ljudima ti dižeš živac?

Ekrem: Ljudima koji nisu iskreni. Ljudima koji nemaju dobre namjere. Ljudima koji ne vole izazove. Ljudima koji nisu u stanju da preuzmu odgovornost za nešto. Ljudi bi danas sve, al‘ ne bi da ja budem ono odgovoran za to. Zato ja, ja sam 42 godine u braku sa svojom suprugom. Kad smo prije braka birali spavaću sobu u jednom salonu namještaja… ja bi ovu ja bi ovu, ona bi onu ja bi ovu, ona bi onu ja bi ovu. Aj, reko’, pusti me da idem ja da ručam. Ja nemam ništa protiv toga da sve odluke donosiš ti, ali da preuzmeš odgovornost. Znači, u našem životu, onaj ko presiječe, čija se odluka poštuje, preuzme odgovornost za sve posljedice te odluke. I nikad više nije htjela ništa preuzeti na sebe. Ubjeđivala me, nagovarala me. Ja sam popušto, —- ali da je bilo ona, nikad.

Saša: Gospođa Vedrana je stigla sa Ekremom do Zagreba.

Ekrem: Jest.

Saša: Ekrem je odlučio da dođe sa njom.

Ekrem: Ne, ne. Ne ide tako. Prvo, ja neću da idem bez nje. Drugo, ona ne voli da ja u ovim godinama idem sam. Čuješ, meni 70 godina ide, svaki čas se može nešto desiti. Ona bi željela da bude tu, da mi pomogne. A rijetko, možda jednom u godini dana odem na put bez nje. Ona ima svoj poso cijeli dan, ja imam svoj poso cijeli dan. Mi smo se, recimo, jučer vozili cijeli dan do Japodskih otoka. Siti se ispričamo. Nemamo vremena kući da se ispričamo. Tako i jutros, kad smo krenuli. Probudili se u 5:15, i krenuli iz Japodskih otoka za Zagreb. Sad kad završimo ovo odmah idemo kući. Sve vrijeme ne prestajemo pričati. Nekako nam se nagomilalo tih nekih tema.

Ivan: Nakon 42 godine?

Ekrem: Ja. Ako doživimo 50 godina braka, ponovno ću je oženiti.

Saša: Pa rek’o si da ti dolazi 10 najkreativnijih godina, znači hoćeš.

Ekrem: 10 najljepših, najkreativnijih godina u mom životu. Vidi, nije želja, to je osjećaj. Ja zaista… ja imam i zdravstvenih problema,p. Ali ja zaista imam osjećaj, čvrst osjećaj da će tako biti. Ne bojim se ovih 10 narednih godina.

Saša: Jel te osjećaj ikad prevario? Nevezano za to. Nego generalno, kad si si stavio neštou glavu i imao osjećaj, i na kraju je ispalo da je osjećaj bio pogrešan?

Ekrem: Vidi, ako je i pokušao da me prevari, ja sam to spriječio. Šta znači osjećaj me prevario. Ja bi izdao knjigu kreativnih poslova. Bilo je 20 osjećaja da li mi možemo izgurati taj projekat, da li možemo napraviti projekat koji nam je goal produkcijske vrijednosti 146 najboljih oglašivačkih kampanja u regiji. I onda, nema nekih velikih para od toga. I onda skontaš a što bi radio ja godinu dana, jer cijelu godinu pravim festivale. Ali sam na svako to pitanje zašto, ja imao odgovor. I na kraju se pokazalo da je tako. Nakon ove druge knjige, cijela industrija stoji iza mene, cijela industrija. A kad sam im govorio prije, bilo je a šta će ti to, a šta će ti to. To kad mi neko kaže šta će ti to, a ja pitam zašto pa on kaže ‘nako. Nema ‘nako. Il’ mi reci il’ me pusti da radim. Operisan sam od toga da me nečije neargumentirane primjedbe odgovore od nečega, da mi ubace sumnju. — kažem to, Saša je ipak u pravu jebote, što bi ja to.

Ekrem: Njemu u inat eto zato. Znaš ono uđeš u to, .. Tako da ja, — zato mi je ta Salahova majica ostala. Pa dobro…

Saša: Zato je to u Surovim strastima isto. Rekao si dolazim, unatoč Sarajevo Film Festivalu.

Ekrem: A vidi, naš najjači strateški partner je McCann agencija. I svi su iz McCanna danas došli iz Beograda. I sutra navečer je premijera njegove serije —— koji je radio njihov kreativni direktor. I svi su u Sarajevu. Ja sam rek’o “oprostite, vidimo se u utorak na ručak”. Ja se vraćam večeras u Sarajevo zbog njih. Inače bi ostao u Zagrebu. — Jutros usto u 5 sati i sad treba da idem. Al sam rek’o, ja sam dao riječ i idem. Sad sam ja ok. Mog’o sam ja pomjerit tebi. Mogli smo mi snimiti istu ovu priču za mjesec dana. Ali ja sam dao riječ kolegi koji ima svoj plan. I ako ja čuvam sebe, da ne dam nikome da remeti moje planove, onda neću ni ja tebi da remetim tvoje. I to je jedini razlog zašto mi danas sjedimo i razgovaramo. Ok, ja bi se našao sa još dvoje ljudi, nisam ni mor’o da se nađem A ti si rek’o pa šta ću radit sada ja — na Trgu bana Jelačića.

Voras: Super. Fascinira me to što si, putovao cijelo vrijeme, ti si u principu zadnja dva dana koliko više u autu nego …

Saša: Cijeli život na putu … smijeh

Ekrem: Pa, vidi, ovaj, ja sam im’o do sada ja mislim 7 ili 8 saobraćajnih nesreća sa totalnim štetama na autu, znači nema. Kad sam prvi puta skršio svoj auto, odmah, rek’o sam ženi. Vozio sam se rent-a.carom. Imo sam rent-a-car neograničeno u najmu. Kad god su bile, kad god je ekonomska kriza u Jugoslaviji, onda sjedne sa mnom i kaže, uvode se mjere ekonomske stabilizacije nema više sajmova, reklama. To je prvo po čemu se udaralo. I kad god bi bile te mjere štednje, financijski direktor recimo Radio Sarajeva kaže ok ja to poštujem, na sjednici nacionalnog saveza ali ja ću i dalje Ekremu potpisivati rent-a-car i avionske karte i hotele, jer Ekrem donosi novce. To mi se isto desilo kad —

Saša: Čekaj, bez faksa, bez fakulteta si to uspio?

Ekrem: Ja, i moraš sebi jednostavno obezbijediti …

Voras: Treba se pozicionirati.

Ekrem: A to možeš i — Ja nisam im’o političko zaleđe, ja nisam im’o, ja nisam neka faca. Ja sam jedino mogo kopat, kopat, kopat i iskopat. I to mi je super bilo. Uživam i ovaj… I kad sam vozio taj rent-a-car, bili su to ugovori na neograničenu kilometražu. — kaže da mu se to ne isplati. Ja naguram 10-15 hiljada kilometara. Ja sam znao u neko doba, recimo krenuti ujutro iz Sarajeva u pola 5 i doći u Beograd u pola 9, i završiti poso do 11. U 3-4 sata biti u Zagrebu. Završit poso do 5 sati, dok traje radno vrijeme i vratit se kući. I ništa mi nije bilo. Bio sam u kondiciji, bio sam …

Voras: Super. Jako malo ljudi i mlađih godina ne vole tako puno putovati ili ne žele toliko putovanja, a ti i dan danas sa 70 godina prijeđeš više nego …

Ekrem: Koje je to godine bilo … To je 1974. godine, ja još nisam položio bio vozački ispit. Ja sam položio vozački 1975. godine. Kad sam se počeo zabavljati sa Vedranom, onda sam joj prvo veče napravio jedno,.. Slupo sam joj auto i onda je došla policija, tražila me vozačku dozvolu i ja sam reko da nemam. Kaže kako nemaš, reko nemam nisam položio još. Daj ličnu, reko’ nemam. Kaže kako nemaš, izgubio reko prije 3 godine. Kaže kako ideš 3 godine ——– I tako Vedrana dan danas kad je u nekom društvu kaže, kad sam ga upoznala nije imao ni vozačku ni ličnu, vidite kakvog sam čovjeka upoznala.

Tebe Voras da nagovorim ako nisi čit’o knjigu, Saša je čit’o knjigu. Kad je, 1974. Čola pjevo u Luxemburgu “Gori vatra”, onda me nazvo drugi dan —- i reko dolazi kako znaš. Ja sam samo prešo preko ulice u — rent-a-car i reko — Draganu od kojeg sam za Radio Sarajeva iznajmljivo auto, daj mi reko jedan auto idem u Luksemburg, I —- kaže daj mi vozačku za taj auto tu, potpiši. Reko’, kući sam je zaboravio. Kaže aj molim te nemoj da te policija zajebava, hoću to tu da potpišeš — al mi je reko da zamjenim gume u Ljubljani jer je čitava Europa pod snijegom. A na auto su bile ljetne gume. Ja sam krenuo preko Tuzle pa se nisam mogo popeti uz karaulu jer sam znao da sam na ledu pritisko gas do daske. — pa sam se vratio pa sam išo opet preko Banja Luke jer sam znao vozit. I, ovaj, promašio, ja dođem do iopćinske granice, ja se vratim nazad i nastavim dalje vratim se nazad, umoran sam ne mogu više, vratim se do Sarajeva, ovo do sad su sve bili autoputevi i tako. Ja dođem u rent-a-car i kažem mogu li molim vas u Hercegovinu, — iznajmim auto u jednoj poslovnici, vratim u drugu. Ja vraćam i kaže mi čovjek “dragi gospodine, šta ste vi ovo uradili” reko ja promašio ma kaže nije zbog guma, nego su vam u Sarajevu zbog brzine dali pogrešne saobraćajne dokumente ja reko super, nemam ja ni vozačke ni al da me policija zaustavila, al bi me zatvorili. To je bila odluka u minuti. Znači, oni gore u problemima. Prepo siOn je tek bio pjevač bio u usponu. tAd ga je malo sve to fasciniralo i on je rekao dođi kako znaš a ja kao da je to iza čoška.

Saša: Znaš kaj je meni super ono kod tvog mindseta? Nema tu ono overthinkinga. Ti ono, ok, evo, zove reportaža

Ekrem: Nema, nema. Da sam u tom slučaju provjeravo, ne bi nikad otišo. To je tvoj poso ti radi svoj poso. Jebe mi se jel tebi nasto neki problem gore u Luksemburgu. Znači, našo bi hiljadu i jedan razlog da ne odem. A bio je samo jedan da odem. Zato što me zvao prijatelj. I mi smo, on i ja smo i danas prijatelji. Što god bi jedan drugog u životu tražili, nikad nije —- Znači, kad imaš prijatelja, a danas je teško, teško steći prijatelja, čuvaj ga ko malo vode na dlanu. Čola i ja smo bili tako dobri prijatelji da ja nisam im’o više kom’ da idem — kad sam oca nazv’o iz Luksemburga, samo me pit’o jel sve u redu, reko jeste, ima li se para, ima, aj zdravo. To je bio problem i uć’. Recimo ja nisam imo akreditaciju, ne mogu ni ući u taj teatar u Luksemburu jer je to bilo godinu iza onog pokolja kojeg su Palestinci napravili sa Izraelcima. Tad je bila glavna favoritkinja na kraju je i pobijedila ona — to je bilo obezbjeđenje neviđeno. — tad sjedneš iza scene. Čola je završio neku — jedno 10-15 minuta prije njegovog izlaska, kaže donesi mi dupli viski, baš ono umire od treme. I ja izletim i kroz hodnik, vjerovatno ima neki buffet. I u jednom trenutku dođem pred neka staklena vrata koja su zaključana, ispred njih je policajac okrenut leđima. Ja pokucam, kad me čovjek vidio, skamenio se. Ja sam se naš’o u hodniku, u kojem teoretski nisam mogu uć’, znači teoretski — od kud ti ovde, treba bolan da donesem čovjeku, pusti me da odnesem čovjeku pa ću ti sve reći ali me pusti da — tako da zamalo u zatvoru nisam završio zbog toga —

Saša: Ne, nego reći ćeš nam ti još, nego Vedrana nam je donijela jednu poruku da produžimo intervju. Slušaj, slušaj — Mislim, ajde nam, stvarno su ti priče fantastične ono, obožavam te slušati, obožavao sam knjigu čitati, ono kao čovjek sa 50 godina iskustva, kako bi ti rekao jel postoji neka razlika ili koja je to razlika između marketinga prije i marketinga danas? Ili je došlo samo do promjene medija kroz koji se poruka plasira?

Ekrem: Vidi, u ovih 50 godina puno je promjena bilo koje sam ja morao proživjeti. Od naziva samog reklame, preko tržišnog komuniciranja, preko oglašavanja, preko — komuniciranja, pa content marketinga, pa storytellinga i tako dalje. Mislim da su prije reklame bile iskrenije.

Saša: Što znači iskrenije?

Ekrem: Iskrenije znači da su …

Saša: Da su konkretnije komunicirale ono što —-

Ekrem: Nije bilo da ti sa —- opereš 500 tanjira u jedom komadu i to ti snime i to ti pokažu i ti se onda kao gledaoc pitaš jesam ja onda stvarno tolika budala koliko me oni smatraju. Kad ostane zapečen onaj pleh ili ona —- a ti ko idiot gledaš. Toga nije bilo. Ne zato što nije smjelo da bude, nego zato što je komunikacija bila iskrenija.

Voras: I jednostavnija.

Ekrem: I jednostavnija. Danas je sve nekako tehnologija omogućava fenomenalne stvari — fenomenalnu sliku. S tim da treba biti … mislim da ima dosta nerazumijevanja. Sve je digitalno. Osnivaju se digitalne agencije — pa su u agenciji zidovi između — i kreativnih odjela, i Bože me sačuvaj kakvo je tamo stanje. Dok evo, u gostima vam je bio Davor Bruketa. Prvo je Bruketa osnovno digitalnu agenciju, da bi nakon dve godine ili godinu reko da je digitalno samo jedan kanal komunikacije, ništa posebno. — digitalnu agenciju i to vratio nazad. Znači to je jedna stvar. Druga stvar naša industrija se nalazi pod velikim pritiskom tehnoloških — Googla, Facebooka, Amazona, znaš svi su udarili na ovu industriju. Svi bi da ono… štampa je mrtva, televizija je mrtva, postoje samo … Prije dvije godine je rađeno istraživanje u Velikoj Britaniji i to je radilo udruženje, medijske industrije, cijele Velike Britanije, rezultat je da je poraslo oglašavanje na televiziji 4,3%

Saša: Opa!

Ekrem: I tko je najveći oglašivač? — milijuna eura, Facebook.

Saša: Opa!

Ekrem: A znaš tko je bio treći? Sa budžetom od 390 milijuna Google. O čemu pričamo!? Tako da su to velike razlike. Teologija je unijela puno promjena. A onda —- Sad je bio ovaj na, Danima komunikacija u travnju u Rovinju predsjednik WPP Sir Martin Sorrell. I imao je, on je došao na sat vremena zaista — Davor ga je nagovorio, Bruketa i došao je i tu je imao razgovor sa —- Meni se nije išlo na taj razgovor, ja njega ne volim. Jer on je prošle godine primio platu 72 milijuna EURa. — Nije normalan čovjek, u ovoj industriji, da misli da vrijedi 72 milijuna EURa. Ne radi se o njegovih 72 milijuna. Radi se o njegovim pomoćnicima —- koji nisu uzeli 70 ali su uzeli bar 35-40 milijuna eura. Taki da je njegovih 72 milijuna WPP koštalo 700 milijuna. I ja sam reko Asji, kćeri, ajd idi majke ti pa ga pitaj — on je rekao da to mora da pita neki dinosaurus. Jer u oglašavanju nikad nije bilo bolje vrijeme nego danas. I meni je potpuno —- Tehnologija omogućava da ti misliš kako će ti mašina riješiti neki problem. Neće. Neće. Ja se sjećam kad sam devedesetih kupio prve kompjutere, u agenciju došao ujutro —- sjedi ispred nadzornih kamera ko gluha — ja prođem ovako, pipnem ga po glavi — reko to ti je najgluplja sprava s kojom si se susreo u životu. Ako mu ti ne daš komandu šta da uradi, on ne zna ništa. On može samo pojednostaviti kreativni proces. Ljudi danas isto misle da će tehnologija nešto riješiti i to ubija — I ovaj artificial intelligence — neće, ne može, ona ne može zamijeniti — ne može ni emociju

Voras: Da li bi rekao da je pristup ljudima, da je ljudska priroda tako — rečeno ostala ista tijekom tih 50 godina ili treba nekako drugačije promatrati današnju publiku, današnje kupce, ljude, sve?

Ekrem: Vidi, razlika, ključna razlika u našoj industriji je u strahu. Agencije se boje da ne izgube klijente.

Voras: Šta onda nisu?

Ekrem: Ne. Nije, nije u toj mjeri. Znači …. — kad agencija izađe pred klijenta i kaže mi imamo ovu ideju za vas, a imamo i ovu. Agencija istog trenutka — izgubila sve. Sav kredibilitet. Ti možeš imati 50 ideja na storytellingu, na brainstormingu, u agenciji. Pred klijenta izlaziš sa jednom i braniš je — Strah je agencije da ne izgubi klijenta. — Prije 2008. godine, mi nismo imali te probleme koje je 2008. godina izazvala u našoj industriji. Da su rezani budžeti, da klijenti smanje budžet možda 30% —. Rezali su tržišta, Hrvatska, Bosna, jebo to to su mala tržišta. Mi radimo da se održimo na velikim tržištima. Strah je oglašivača. Strah je i medije da ne izgube oglašivače pa onda prihvataju popuste na 70% i tako dalje. I strah je potrošače. Ljude — je strah. Gledate dnevnik, čitate novine, samo loše vijesti. Loše vijesti kod ljudi stvaraju strah. Čovjek kad je u strahu, manje troši, manje kupuje. Tko su na šteti – oglašivači. Koji svojim oglasima upravljaju životom onih koji im kvare posao. Sjeku granu na kojoj sjede. I to je, to je, najveći problem danas. — strah. Pogledajte ankete kada televizija radi — nema pozitivnih vijesti, nema optimizma, nema šanse. Ufatili ove sekretarke, ambasade u Berlinu, jučer cijelo vrijeme, jutros cijelo vrijeme. 50 puta je to na Hrvatskom radiju, svi ih razvlače ko hijene ono. Ok, žena je uradila, vrati, otpusti je, sve u redu. Ali sad dok ono Plenković kaže svoje, Kolinda kaže svoje, pa ovaj iz SDPa kaže svoje, ma mislim meni je došlo žene da mi bude žao. To je sve loša poruka javnosti. Ima li išta dobro što se danas dogodilo da je moglo da bude tema neke vijesti. Sjajnih stvari je bilo — Tako da se mediji stidite ovog dijela svoje —

Saša: Da se mi ne zamjerimo Vedrani, može li još jedno pitanje?

Ekrem: Može, koliko hoćeš.

Saša: Koji je tvoj stav prema influencerima?

Ekrem: Da ti budem vrlo iskren, nedefinisan.

Saša: Nekako ono pričajući sa gostima, pričajući sa ljudima koji jesu u marketingu, nekako ja osobno bi rekao, Voras, da dobivamo dojam da tvrtke na neki način možda žele ulagati u influencere, iz razloga jer su se zajebali sa Facebookom. Kak’ je krenuo nisu uhvatili tu priču. Nisu prepoznali priliku u Facebooku.

Ekrem: Nije stvar u influencerima, nego u klijentima — stvar je u publici kojima se influencer obraća. Ja sam prvi put čuo u Junu sad na — konferenciji u Sarajevu, da jedan Rumunj koji radi u Milanu u jednoj velikoj agenciji koja se bavi influencerima, rekao nije bitan broj pratilaca nego tko su pratioci. Koji je njihov kredibilitet, koliko su oni relevantni kao ciljana skupina. Recimo mi u portalu Media Marketing, ja ne prodajem svojim oglašivačima klikove. Ja se ne mogu mjeriti sa 24 sata, ili sa Jutarnjim i to. Ja prodajem našu relevantnost za regionalnu industriju oglašavanja. Mislim, ja im relevantni —- ja njima prodajem to. I sad kad su influenceri u pitanju, znači prvo je koga prate, da li je to ciljna skupina koja meni treba ili je to neka potpuno ciljna skupina za neke druge produkte i usluge a ja plaćam zato što ima milijun i po pratilaca —

Voras: To je recimo jako slično Facebooku, — može se napraviti kampanja na Facebooku, potpuno krivo targetirati nešto i reći evo ja sam targetirao milijun ljudi, Facebook ne funkcionira.

Ekrem: Ti danas na Facebooku imaš farmu lajkova u Indoneziji, na Filipinima gdje ljudi za jedan dolar cijeli dan klikaju. Ti platiš i ono klika… roboti. Ja imam, mi imamo mislim 11 i po hiljada fanova na Facebooku Media Marketing, sve organski. Nikada ja nikog nisam pozvao, Saša, klikni, ne pada mi na pamet. Saši je ponuđeno kad otvori portal Media Marketing jel tebi daj “Želiš li primati Media Marketing newsletter?” Sviđa ti se, ne sviđa – to je tvoja stvar. Mi bi mogli imati 100-200 hiljada za 15 dana, bez ikakvih problema. — al to je, znaš, kad lažeš sam sebe. To je problem. Sjećam se filma Emira Kusturice “Dom za vješanje”. Kad glavni glumac kaže ženi “Nemoj da ti tabani gledaju u nebo kad mene nema.” A ona njega pita “Jel ti to meni ne vjeruješ?” kaže “Od kako sam sam sebe ufatio da lažem, ne vjerujem više nikome.” Znači e to. To je, kad ti sam sebe lažeš, kad ti kupiš za 10-20 dolara 500. Šta si dobio sa tim. Sam sebe slago kako si nešto a u stvari si ništa.

Saša: Ekreme, stvarno smo ti izuzetno zahvalni što si došao u Surove Strasti u Zagreb. I jedini razlog zašto prekidamo jest da se ne zamjerimo tvojoj ženi, tvojoj gospođi, da ne nastane problem.

Ekrem: I ja vama. Bilo je super. Ne, ne, ne. Ja sam točno prije godinu dana — idem sada na neki pregled, dobili smo termin u 17h sada je 17:30.

Saša: Robertu Petkoviću još jednom hvala na preporuci.

Ekrem: I ja sam mu zahvalan.

Voras: Odličan, odličan razgovor. Hvala ti.

PREPORUKE ZA LAKŠE I UGODNIJE SLUŠANJE PODCASTA

Transkript prvog intervjua je napravila Jelena Kišiček.

Popis tema drugog intervjua je napravila Mateja Pavlešić.